Hladnoća je dugo vremena držala budnom ne skidajući ruke sa Anuk u strahu da je neko ne uzme. U potpunom mraku prebirala je po glavi Havine reči. Imala je priličnu količinu novca skrivenu u pojasu i to od rođaka koji je poslao u zemlju gde su Jezidi najomraženiji narod. Ništa pametno joj nije padalo na pamet kako se izvući iz ove situacije shvatajući da je preverena. Još uvek su joj bubnjale u ušima reči rođaka..."Ti se skloni iz Dilidžana, ja ću sve srediti...kada bude gotovo, zvaću te. Viktor i Ema ti ne žele dobro kao ni deda. Zapitaj se kako je umro Armen, tvoj otac, majka...svi su bili povezani nekim nesrećnim slučajem. Previše slučajnosti! U igri su veliki novci. Spasi sebe i devojčicu!". Nikome nije mogla verovati...polujezidkinja, u zemlji gde njeni preci žive kao izbeglice proterani sa svojih ognjišta. Sve je imalo smisla, Emin uslov za brak...iznenadno upoznavanje majčine familije, Viktorovo mirno prihvatanje cele situacije i na kraju Nerminovo upozorenje.
Jutro je osvanulo tmurno, oblaci su se valjali iznad surih vrhova planinskih venaca. Otvorila je oči i istog trenutka uzdahnu, grč u stomaku se vrati...istina je, nije ružan san. Devojčica je spavala pored nje pokrivena starim ćebetom sklupčana pored zida. Napolju se čulo kloparanje papuča i ženski glasovi. Zahvali Bogu, mogla je prilično toga razumeti. Još kao dete igrala se sa devojčicama iz kurdskih porodica i po neku reč naučila. Začu nečije korake i pretrnu kada se zaustaviše ispred njihovih vrata. Hava uđe u sobu noseći poslužavnik sa hlebom i sirom, osmehnu se i sede na krevet savijajući noge.
-Nadam se da si dobro spavala?
-Jesam, puno vam hvala...želela bih se nekako odužiti za vaše gostoprimstvo.
-Nema potrebe, mi smo od onih koji pomažu drugima i ne pitamo koje su vere ili boje kože, ali drugi nisu takvi. Nego...došla sam do informacije koja će te zanimati. Ti i ćerka idete večeras u kamp, obezbeđena vam je prikolica. Žao mi je što ne mogu više učiniti, imam decu i moram brinuti za njihovu bezbednost. Ti nisi u Iraku Jermenka, niti Amerikanka...tvoj rođak je ispričao da imaš lažan pasoš i da si Jezidkinja koja je pobegla od ugovorenog braka. Praktično te ocrnio kod svih a najviše kod tvojih. U kampu niko neće ništa pitati, svako gleda svoju muku. Ostani na priči da si udovica i da si došla u potragu za svojim rođacima. Ako hoćeš mogu pokušati stupiti u kontakt sa nekim ko bi ti mogao pomoći a da nije tvoj „rođak" ili svojta.
-Imam...prijatelja koji živi u Americi – na brzinu ispisa broj i pruži.
Veče se spuštalo na malo mesto najavljajući prohladnu noć. Čekala je sa Anuk u sobi da je prebace do kampa. Presvukla se u odeću Havine ćerke i još par stvari dobila od dobrih žena da ne bi upadala u oči. Tamnu kosu pokupila je u punđu i prebacila maramu preko glave. Duga haljina sa pregačom progutala je njene obline i pretvorila u neupadljivu ženu sličnu ostalima iz okruženja. Tresla se od straha, ovde je ipak osećala neku sigurnost, u kampu su same i prepuštene sebi.
Sa prvim sumrakom u dvorište uđe stari kombi i one izađoše na zadnja vrata. Sele su na prljave krpe i dobile ćebe da se pokriju preko glave ukoliko neko zaustavi vozača zbog kontrole.
Vozile su se nešto duže od sata i Lilit oseti kako se vozilo zaustavlja, za trenutak prestade disati uplašena zbog vojnih punktova. Odahnu kada je vozač pozva i reče da su stigli. Izašle su u noć i sve što su uspele videti su kontejneri i šatori u slabo osvetljenim provizornim uličicama. Osećao se miris pečenog hleba i čulo zavijanje pasa. Mladić brzo prođe između redova i pokaza na vrata, iz džepa izvadi ključ i reče ako je neko pita ko je smestio ovde samo neka kaže Zeriha, niko je neće dirati. Najbolje bi bilo da se ponaša normalno i pokuša izbeći blže kontakte sa sunarodnicima jer slabo zna jezik.
Otključa klimava vrata pitajući se zašto joj uopšte treba ključ kada je sasvim dovoljno udariti nogom i ona bi se otvorila. Jedva napipa prekidač i škiljava svetlost obasja prostor. Raširi oči od užasa, sve je bilo prljavo i zapušteno, smrad se širio iz prostirke na podu i žestok vonj izbijao iz montažne sudopere. Jedva dođe do prozora i otvori ga puštajući svež noćni vazduh. Raširi ćebe iz kombija i reče.
-Anuk, molim te ne mrdaj. Ako želiš ustati, odmah me zovi, ništa ne dodiruj rukama do jutra.
-Zašto smo ovde? Šta se dogodilo sa bakom? Gde je Rosa?-malena plačnim glasom upita.
-Brzo ćemo kući...doći će po nas čika Malkom-nežno je zagrli.
-Neću...želim da dođe Viktor! Ne želim ići kući...hoću da budem u kući pored reke i sa bakom!
-Dobro dušo...hajde sad da spavamo. Hoćeš li nešto da pojedeš, Hava je spremila hleba.
-Ne mogu, ovde užasno smrdi...
Gledala je nemoćno u sestru i htela umreti od muke zbog situacije u koju ih je dovela. O njoj je trebala brinuti a ne izlagati ovako teškim situacijama gde im je život visio o koncu samo zato što je upala u vrzino kolo ne znajući koliko su ljudi zapravo pohlepni i zli. Njena naivnost je i ovog puta skupo koštala.
-Viktore, moraš nešto učiniti sa sobom. Ne mogu te gledati tako ogorčenog!-Amir povisi ton sipajući kafu u šolje.
Tamne oči pogledaše tupo u lice starca i osmehnu se krajem usana. Dve nedelje je prošlo od njenog bekstva i on nije prstom mrdnuo. Nakon Emine priče, sve kockice su se poklopile. Goreo je od griže savesti suočen sa činjenicom šta se zapravo dogodilo a on je bio slep verujući pokojnom ocu a kasnije i pomajci. Duša ga je bolela zbog Martina i njegove tužne priče u kojoj nije učestvovao, nije bio tu kada mu je bio najpotrebniji. Mrzeo ga iz dna duše verujući da je preuzeo ljubav njegovog života a zapravo je bio nateran na brak. Bolest, patnja i njena nevinost u celoj priči...divio se ženi koja je izdržala sve godine i žrtvovala sve samo da bi mu pomogla. Zbog toga i nije bilo za čuđenje što je njegov brat bio spreman za nju i život dati. I sada nakon svega pekla ga je činjenica koliko je njihova ljubav bila jaka. Muka ih je vezala i držala do zadnjeg daha. Jedno drugom su bili sve. Nakon svega, šta je mogao očekivati? Da ga voli? Zašto? On je u celoj priči ispao negativac, razmažen, totalno nezreo i zaštićen. I Anuk...njena sestra. Zatvori oči pomislivši koliko je imala jaku želju zaštiti dete od osuda i pljuvanja jer su bile ništa, nedostojne da šetaju ulicom uz prezrive i podsmešljive poglede duboko „moralnih" komšija. Oseti nalet slabosti i rukom pređe po potiljku pokušavajući da se smiri. Pogađala ga je ona noć u kući njenog dede...sećanje na svaki poljubac i dodir nije se slagalo sa njenim odlaskom. Niko se ne može toliko pretvarati...ili ipak može?
-Ne brini, dobro sam...zapravo došao sam posedeti malo i pozdraviti se sa tobom. Vraćam se za Pariz, čeka me puno posla. Ovde nemam razloga ostati – naže šoljicu i polako otpi gutljaj posmatrajući brzake kako blistaju na Suncu.
-Jel? Opet ostavljaš posao na pola?-Amir nije odustajao sa bockanjem, znao je mnogo više od mladog čoveka koji je sedeo preko puta njega.
-Ne razumem...posao na pola?-podiže obrve ne znajući na šta starina tačno misli.
-Opet bežiš od ljubavi ili nemaš hrabrosti suočiti se sa sobom? Svi mi grešimo, a najviše onda kada nam se drugi upetljaju u sudbinu. Nisi kriv...lagali su sve, što ne bi i tebe? Ni jednog trenutka im nije palo na pamet da narod sve vidi i zna bez obzira što nema visoke škole. Martin je odmalena bio specifično dete, izuzetan umetnik čiji talenat nisu prepoznali rođeni roditelji! Armen ga je upropastio svojom grubošću u pokušaju da od njega stvori tebe. Ema nije mogla mnogo učiniti. I dalje tvrdim da je ona izuzetna žena. Njeno dobro mnogi znaju...ona je bila ta koja je završila preko našeg Jana da Lilit dobije Anuk. Lično mi je ispričao za Katju i Serjožu kada je došao sa porodicom na odmor. I na kraju, Lilit je imala debeo razlog za odlazak u pitanju je bio opstanak njen i sestrin, ipak pored svega ta cura je luda za tobom!
-Hahahahahaha...u sve sam mogao poverovati ali da si ti romantik, nikada!-nasmeja se gledajući u namršteno lice prijatelja.
-Misli što te volja, mnoge sam gledao kako gube dušu jer su bežali od sebe misleći da rade pametnu stvar. Razmisli...nije uvek crno i belo! Nešto tu fali...osećam! A i dobro znam mentalitet ovih ljudi. Srce bi ti dali samo ako im nađeš žicu. Neko nešto zna, vremenom će izaći iz rupe samo ako baciš kamen na vreme.
Zamisli se za trenutak...Amir je bio u pravu, deo je nedostajao. Zausti nešto reći kada ga prekinu zvono telefona. Ema. Otvori vezu i reče.
-Brzo se vraćam...da...mhmmmm...ne razumem? Kako nije u Americi? –lice mu izgubi boju.
-Irak??? Ema, šta pričaš...zašto bi otišla tamo? Ne plači, stižem kući! –poklopi vezu gledajući nepomično u jednu tačku.
-Ona nije u Americi...zvao je njen prijatelj Malkom Emu i rekao da je imao čudan poziv iz Iraka od žene po imenu Hava koja je tvrdila da zna gde su Lilit i Anuk! Pomoć im je preko potrebna!
