Sve teže je podnosio jaz između njih od kada se vratila. Nešto se dogodilo u Iraku što je izmenilo i o tome nije htela pričati...povukla se u sebe, imao je utisak kao da beži. Činjenica da nije ni on davao prilike za neki bliži kontakt sem pozdrava kada se slučajno sretnu. Čuo je od Eme da se sa Anuk sprema za odlazak u Ameriku. Ma koliko ga ta odluka pogađala razumeo je. Mnogo stvari se dogodilo za kratko vreme, između njih je ponovo buknula strast prebrzo i oboje ih zatekla nespremne. Ovo je definitivno pogrešno vreme za bilo kakav odnos jer rane još nisu zarasle nakon toliko godina bola i ogorčenosti. Izgubili su veru u ljubav a najviše jedno u drugo. Zamišljeno spusti košulju u kofer i zatvori ga mehanički. Ujutru je imao let za Pariz, mnogo posla je ostalo nezavršeno. Težak uzdah ote mu se iz grudi, prošlo je kao dlanom o dlan i morao je priznati, vredelo je svake sekunde. Ipak nije bilo dovoljno da bi se ponovo pronašli.
-Rosa, molim te kada kreneš na sprat ponesi moje stvari – viknu sa stepenica.
-Dobro...nisam zaboravila, za par minuta – žena odgovori ulazeći u salon.
Okrete se da uđe u sobu i skoro se sudari sa njom na hodniku. Spontano je uhvati za mišice iznenađen njenim prisustvom misleći da je negde u dvorištu.
-Izvini...nisam te očekivala...-spusti glavu i buknu u licu zbog glupe situacije. Zaletela se ne očekujući da stoji na vrhu stepeništa.
-Iskreno, nisam ni ja tebe očekivao...zvao sam Rosu da mi ponese stvari kada pođe do Anuk – promrlja sebi u bradu.
-Ok...reče Ema da se vraćaš za Francusku – grlo joj se sušilo dok je izgovarala rečenicu.
-Da...imam posla, izgubio sam puno vremena a rokovi pritisnuli. Verujem da ćeš i ti uskoro za Ameriku...-sabra se i skinu ruke sa nje.
-Ne znam...možda. Imam još jednu opciju ali ovde ne ostajem.
-Razumem...
Nemir je izmesti, stajala je kao zakovana za pod nemoćna da se pomeri. Reči su joj stajale zaglavljene na usnama a suze mutile pogled. Ni sam nije znala šta bi učinila da vrati vreme i izbriše sve ružno što je stajalo između njih. Da li je osećao isto ili je samo ispunio dato obećanje Emi da ih vrati žive? Trebalo joj je biti jasno od one noći na granici kada je dokazao da je može imati kada mu se prohte. Dobro ga je poznavala, bio je od onih muškaraca koji voli jake i samostalne žene spremne za akciju, pune života i širokih pogleda na svet. Uostalom, otvoreno je rekao da ga brak ne zanima a sa tim ni ozbiljna veza. Nije bila spremna za takvu vrstu zabave, dovoljno je propatila da bi nekom služila za povremene intimne usluge. Podiže pogled i srete njegov...gledala ga je bez traga emocije rešena da dostojanstveno preda unapred izgubljenu partiju.
-Onda...pozdravićemo se sad jer predpostavljam da ćeš rano otići. Želim ti još jednom zahvaliti za sve što si učinio za mene i sestru.
Ništa nije čuo od onog što je rekla zagledan u prelepo lice žene koju će do kraja života nositi u srcu. Tamna haljina ukrašena okovratnikom od bisera sa maramom na glavi pričvršćena jednostavnim ukrasom od srebra delovala je nestvarno u polutami hodnika. Čaroliju prekide njeno pitanje.
-Viktore...tebi govorim!
-Znam...u trenutku sam odlutao...
-Hvala ti za....
-Nema potrebe da se zahvaljuješ...ti si deo porodice –uputi joj žaoku zbog hladnoće njenog pogleda.
Držala je ispruženu ruku u znak pozdrava koju nakon nekog vremena prihvati i steže ne skidajući oči sa njenih. Pozdrav prekide zvuk njegovog telefona. Pogleda ekran i iznenađeno podiže obrvu, osmehnu se krajem usana i otvori vezu.
