Teška sumaglica valjala se niz snežne vrhove planina mešajući sivilo sa tamnim padinama Kavkaza. Čuo se krik ptica iz useka skrivenog od radoznalih pogleda izazivajući jezu, zima je lagano napuštala visorovan brijući hladnim vetrom ogoljene pašnjake. Grane mladica pune napupelih cvetova i lišća krile su se ispod nebeskog svoda očekujući prve sunčeve zrake. Jutro rastera i poslednji paperjasti trag magle otkrivajući skupinu kamenih kuća naslonjenih uz stenje. Uska staza usecala se iz podnožja prema vrhovima planine. Par konja polako je išlo pod velikim tovoram vođeno sigurnom rukom omanjeg čoveka uvijenog u kožuh štiteći se od jutarnjeg mraza. Nije se obazirao na fijuk vetra, žurio je u selo donoseći potrebne namernice. Iznad njega naslagani u kupastom obliku izdizali su se kućerci od tamnog kamena sa ofarbanim zelenim prozorima koji su gledali na ogromnu kotlinu sa tek niklom travom i olistalim rastinjem. Zavi iza ogromnog kamena i naiđe na prvu uličicu izlokanu od vode preostale od snega. Rezak zvižduk prolomi se planinom i vrata se u škripu počeše otvarati. Ožive naselje od naroda. Dečiji glasovi i vika žena ispuniše sivilo radošću, svi su pohrlili u centar ispred najveće kuće visokih stepenica sa dugim teresama ispod kamenih volti. Pojaviše se vijugavi tragovi dima iz odžaka sa mirisom pečenog hleba i vrućeg čaja, spremao se doručak.
-Gazda, za pola sata stiže Ramiz sa dva govečeta. Izabrao je najbolje -mlađi muškarac se nakloni starcu ukazujući duboko poštovanje.
-Odlično...neka počnu pripreme. Očekujem dobre vesti.
Saih zadovoljno mahnu rukom i zagleda se u vrhove Kavkaza. Voleo je ćutljivu i divlju planinu...nikada joj nije u potpunosti verovao. Ponekad bolja od majke a onda gora od najgore maćehe. Svađala se i mazila, davala i uzimala ali uvek svojom lepotom ostavljala bez daha izazivajući uvek na kraju divljenje. Pređe rukom preko sede kose i dohvati maramu vezujući je lagano neskidajući pogled sa orla kako u laganom letu kruži iznad njihovog useka. Prvi znak da zima odlazi prepuštajući mesto proleću, vetar je gubio snagu odlazeći niz klanac noseći zvuk nabujalog potoka. Prekinu ga zvuk telefona i on se nasmeši kada ugleda broj na ekranu.
-Dobro jutro, poranio si...sve je spremno, Nemo je na ugovorenom mestu.
Zadovoljno prekide vezu i pođe niz hodnik. Bat njegovih čizama gubio se u prostoru, zastade ispred jednih vrata i tiho ih odškrinu. Spavala je rasute kose na jastucima u veženoj posteljini od atlasa, njegova kraljica, kraljica planine. Ista baka, njegova Merjem. Tiho uze cepke i baci u peć punu žara...znao je da mrzi hladnoću.
Čim začu dedine korake kako se udaljavaju otvori oči. Parče neba obojeno olovnom natera suze u uglove modrih očiju i ona požele da ostane ceo dan u krevetu. Jedini razlog zašto još diše je malo biće i njegov dolazak na svet. Porođaj se primakao čineći je sve nervoznijom, do prve bolnice bilo je sat vremena vožnje ukoliko bi silazak bio moguć. Kada pada kiša ili sneg niko nije odlazio sa planine, odroni su bili najveći uzroci nesreće. Oseti nalet toplote i osmehnu se, deda nikada nije dozvolio da se vatra ugasi, imala je tretman kao na dvoru. Velika kuća koju je sagradio još dok je bio mladić bila je njegovo uporište zimi. Kao tvrđava uzdizala se oduzimajući dah svojom osobenošću. Nije bio od onih koji su se razmetali gradnjom, voleo se uklapati u krajolik ne kvareći prirodu. Samo mesto nije se moglo videti iz daljine jer ga planina čuvala u nedrima kao najveći dragulj. Sobe prostrane sa drvenim podovima osvetljene malim prozorima u dva niza davale su još više na veličini. Uski otamani puni šarenih jastućića i niske drvene trpeze urađene kao rozete odisale su jednostavnošću i toplinom. Volela je ovakav način života i vrlo brzo se uklopila nakon dolaska iz Pariza. Uzdahnu i sa naporom sede na krevet. Svakim danom je postajala teža i sporija, a bolovi u leđima nisu davali da predahne. Koliko se plašila porođaja toliko je želela što pre videti bebu i osloboditi se pritiska. Rosa je tešila da će brzo proći, dve poslednje nedelje uvek su najteže svakoj trudnici. Njoj je bilo mnogo teže jer pored nje nije bio on. Kao uvek uspela je i ovog puta napraviti pometnju i iz neznanja uništiti sve lepo što je imala. Bar da je sačekala, bar da je pitala...otišla je ostavljajući pismo puno uvreda besna što je „lagao". „Ne želim te u svom životu, pogrešila sam jer sam ti verovala...ne volim te i nikad nisam, moja jedina ljubav je Martin". Poslednja rečenica je ubadala kao sečivo noža, ispisana laž pekla je kao žeravica. Znala je da će pomisliti kako joj se sećanje vratilo, želela ga je povrediti...i uspela je.
