Gledala je u telefon ne znajući šta da učini...Timur je neprekidno zvao. Plašila se da joj „nepoznati" ne oduzme aparat. Koliko je mogla prepoznati ulice nije bio ni blizu hotela, zahvaljivala je Bogu što je podešen da ne zvoni. Ugrabiće priliku da ga pozove kada ostane sama. Hvatala je panika pri pomisli da se mnogo toga dešava i da je dobro verovatno bi joj ispričali.
-Izvini, koliko vidim ti ne voziš u hotel?-jetko izgovori.
-Ne...vozim te u moj stan. Od sada sam ja tvoj „anđeo čuvar"!-uzvrati istom merom.
-Kakav anđeo čuvar? O čemu pričaš...ja sam sa prijateljem u Parizu i on je trenutno van sebe jer ne zna gde sam!-ljutito se obrecnu.
-Briga me...ideš sa mnom!
-Ne idem nigde sa tobom...zaustavi auto! Čuješ li...odakle ti pravo....
Nije uspela završiti rečenicu jer naglo skrete i zakoči svom silinom. Pojas je zateže, na momenat izgubi vazduh od iznenađenja.
-Lil...Merjem, imam mnogo više prava od tog balavca, veruj mi!-grč pređe preko njegovih usana, zamuca i oči zasvetleše od besa.
Na pomenu „prijatelja" zver se probudi u njemu. Još uvek nije bio siguran u kakvom su odnosu ali sama pomisao da je dotakao budila je divlju ljubomoru. Saih je u razgovoru ispričao da je Timur slučajno naišao i video kada je upucana. Zahvaljujući njemu ostala je u životu. Dalji rođaci su što kod Kurda nije prepreka venčanju. Od tada se ne odvaja od nje. Kuvalo je u njemu što je svo vreme umirao od bola ubeđen da je zauvek izgubio...verovao da je mrtva i krivio sebe. Izbezumljen vikao je na Saiha žaleći što nije dovoljno blizu, ne bi ga ni njegove godine sprečile da ga dohvati za gušu. Jedva ga je Ašuk smirio i objasnio kako se sve dogodilo i da su namere njenog dede bile opravdane i na mestu. Ni sam nije znao da li mu je unuka živa dok ga Majra nije pozvala i ispričala...Arslan je prepoznao mali privezek pauna koji je devojka imala oko vrata. Merjem njena baka ga je poklonila ćerki Anuk a Anuk svojoj devojčici Lilit. Još jedna vrlo važna postavka kod Jezida je celu priču još više misitifikovala, onaj ko izbegne smrt je poseban...njega lično čuva anđeo i za svoje sunarodnike je važan isto koliko i Božanstvo.
Noć se spustila paleći svetla, mogla je videti moderan kvart koji je bio drugačiji od onog u kom su bili ona i Timur. Auto skrenu i bešumno uđe u garažu. Viktor otkopča pojas i tiho reče.
-Stigli smo. Moj stan je na petom spratu i potpuno si bezbedna.
-Htela bih se javiti prijatelju jer će sigurno zvati policiju.
-Idemo gore, obavestićemo onog koga treba.
Sedela je u prostranoj sobi posmatrajući svaki predmet sa velikom pažnjom. Veličine dva najveća šatora za samo jednog čoveka činilo joj se nadrealnim. U takvoj prostoriji živelo je njih dvanestoro i svako je imao svoj kutak ne veći od veličine obične prostirke. Ogroman trosed boje peska sa čupavim tepihom na snežno belim pločicama je zadovoljavao visoke kriterijume luksuza upotpunjen lusterom od kristala. Velika crna ploča okačena na zid probudi njenu pažnju, ustade i tiho priđe gledajući na glatkoj površini svoj odraz. Trže se kada začu iz hodnika korake i vrati se na isto mesto gde je ostavio.
-Javio sam tvom dedi da si sa mnom. Timur se sutra vraća za Jermeniju...sam!-prođe pored nje i nestade iza zida.
Mora da je poludeo ako misli da će ostati sa potpunim strancem zatvorena u sobetini na visini od koje joj se vrtelo u glavi.
-Kako to misliš...sam? Ja živim u njegovoj kući sa rođacima! Šta ovo znači? Ko si ti i šta hoćeš od mene?-glas joj zadrhta, opet na novom terenu, neki novi stranac i strah. Šta čeka? Kakvo je njeno sutra? Ko će se još pojaviti sa pravom na nju?
