Delovi 27, 28 i 29 su isti samo sam ih ponovo morala postaviti jer mi je komp pobrljavio. Izvinjavam se ali nije do mene. Pozdrav za sve!
Kiša je padala danima ne ostavljajući prostora za šetnju koja bi joj puno značila. Sedela je zatvorena u stanu čekajući poznati zvuk ključa i njegovo mrko lice. Poljubac je samo stvorio jaz između njih i zakomplikovao dodatno i onako tešku situaciju.
Jeste, bila je gruba...šta je očekivao? Ni sanjao nije koliko joj bilo teško da ga odgurne i izgovori sve one laži samo iz jednog razloga...da zaštiti sebe. Najmanje joj trebalo da trudna započne aferu sa nepoznatim muškarcem. Ljubav je sporedna stvar u svom beznađu u kojem se našla jer koliko god pokušavala ništa se ni sa čim nije slagalo. Pojavio se u pogrešnom trenutku i izazvao buru osećanja koja su joj samo smetala u razmišljanju kako nastaviti život sa detetom na putu. Čak nije znala ume li bilo šta raditi sem muže ovaca i krava? Čišćenja šatora i mešenja hleba? Život na planini je bio u redu za nju ali bebu sigurno ne. Užas je hvatao od hladnih noći i zime...ma koliko grejali nikada nije bilo dovoljno toplo.
Ništa nije činilo par nedelja dok ne shvati da za ljubavnicu ima trudnu ženu i vrati je Timuru kao istrošenu robu. Od vrelih noći ipak je bilo nešto mnogo važnije...želela je biti dobra majka i dete se neće sramiti njenih grešaka. Zaljubila se u Viktora ali on ne pripada njenom svetu, zavaravati sebe bila bi najveća glupost koju bi sebi dopustila.
Odvoji se od prozora i pređe rukom po glatkoj površini stola. Pogleda oko sebe i sa izrazom dosade na licu krenu hodnikom rešena da proba odspavati. Slučajno zakači malu natkasnu i nešto pade uz zveket...ključevi. Lice joj se ozari, potrča prema vratima. Jedan iz svežnja je bio od ulaznih vrata. Na brzinu se istušira, obuče dugu haljinu i odgovarajući ogrtač, stavi malo ruža i izlete iz stana. Kiša joj nimalo nije smetala, velike tende su štitile prolaznike u normalnom funkcionisanju i kretanju pored taverni, prodavnica i pekara. Nije imala nameru praviti problem, jednostavno je želela udahnuti vazduha i upoznati grad o kojem ništa nije znala. Radoznala je posmatrala prolaznike koji su bili sasvim drugačiji od onih u istočnom distriktu. Fine dame i gospoda izlazili su iz skupocenih automobila i ulazili u velelepne holove zgrada dočekani od uniformisanih ljudi uz obavezno otvaranje vrata. U lepo uređenim baštama mnogi su sedeli ispijajući kafu i tiho pričali gledajući u male televizore duboko zamišljeni nad slikama koje je ovlaš u prolazu videla. Prođe mali skver i siđe stepenicama ugledavši obalu Sene od koje joj zastade dah. Turistički brodovi blještali su bacajući zlatnu svetlost na površinu vode i polako klizili ostavljajući tek mali trag za sobom. Fascinirana purpurnim sutonom sede na prvu slobodnu klupu posmatrajući kako se pale ulične svetiljke zadovoljna što je konačno kiša prestala i omogućila predivan pogled. Iznad nje su tutnjali automobili ali ni jednog trenutka nisu remetili mir dok je posmatrala šetače uživajući u njihovim glasovima kako se gube u sitnim talasima ispod nogu. Sati su prošli bez i jedne primisli na prošlost, uživala je u trenutku upijajući svaki detalj iskreno se radujući pričama koje slede kada njeno dete ugleda svetlo dana. O Viktoru je maštala jer Pariz u sebi nosi i svetlo i tamu, duboku ljubav i tugu...ima posebnu draž na koju niko ne ostane imun. Rezak zvuk mobilnog začu se iz džepa, preplavi je strah...odavno je pala noć a nije setila ni poruku napisati.
-Gde si?-prozukao glas je diže sa klupe.
-Na obali...izvini. Mislila sam...
-Gde tačno? Reci najbliži orjentir –mrzovoljno je prekide.
-Most sa zlatnim statuama...
-Ne mrdaj...dolazim!-prekide vezu i izazva u njoj napad panike.
Čekala je na trotoaru plašeći se njegove reakcije. Upozorio je da bez njega ne izlazi...uzela je ključeve i otišla bez reči, biće besan kao ris. Zaustavi se taksi ispred nje i ona mahnu rukom da produži ali ukopa se u mestu kada začu svoje ime.
