-Posao je završen, sam si se uverio, nemaš više sestričinu! Novac daj sutra Mehmetu na izlazu iz Dilidžana. Biće kod useka Simjonovke i kotline- Nermin se naceri u telefon i zadovoljno protrlja bradu zbog dobro urađenog posla.
-U redu, treba mi vremena da pripremim toliko novca, iskreno nisam očekivao da ćeš biti toliko brz!- Kadiru zastade knedla u grlu. Tek sada je shvatio da sa krijumčarima nema šale. Iz nekih izvora saznao je da ta grupa njegovih sunarodnika odavno na meti policije Jermenije i Irana.
-Tražio si, dogovorili smo se i urađeno je onako kako si želeo! Plus bonus, matora veštica ti neće disati za vratom, ko zna da li je došla živa do bolnice? Pare dostavi sutra sa prvim mrakom na dogovoreno mesto...iiiiiii...bez iznenađenja!-glas zazvuča preteće.
Majra okrete glavu u pravcu Kavkaza gledajući oštre vrhove, miris snega zapara nosnice i ona se strese. Dva ogromna mastifa pogledaše je ispod guste dlake lenjo zevnuvši.
-Ari, ulenjio si se od kada nema stada. Danas nema obroka... kada dođe proleće nećeš moći ustati-osmehnu se kada pas naćuli uši.
Vitka u tamnoj haljini umotana u vuneni šal pođe do štale. Valjalo je pomusti mleka dok ne padne mrak. Podiže rub tkanine i prekorači prag male postaje sklepane od drveta i kamena. Dve krave ležale su na prostorci od trave, viknu i jedna od njih ustade. Opra vime čistom vodom i sede nabrajajući šta sve ima uraditi do mraka, ovo je bio jedan od najtežih poslova jer prsti su sve više otkazivali poslušnost. Na planini leta su bila kratka a zima duga, nosila se sa hladnoćom sve do skoro a onda su je stigle godine. Gazila je sedamdesetu, izrodila tri sina i dve kćeri, dvanest unučadi i dva praunučeta. Imala je još slavlja dočekati. Živeli su u slozi, pomagali se i poštovali, na to je bila posebno ponosna. Uvažena od dece nikada nije pravila razliku i trudila se da svima podjednako pruži sve što je mogla. Zahvaljivala je Bogu što joj daje snagu u nogama pa i sad može pohitati kada treba. Večera je odavno bila u posudama i čekala Timura da dođe i odnose dole do pašnjaka sa šatorima. Ove jeseni nije silazila zbog upale pluća od koje se loše osećala danima.
-Majkoooo...majkooooo...-začu poznati glas i odazva se.
-Tu sam u štali...'ajde ovamo da poneseš kantu!
Kršan muškarac uđe i oči mu zasvetleše kada ugleda sagnutu priliku.
-Mogla si me sačekati, ja bih pomuzao da se ne mučiš...-nežno izgovori.
-Mani se ti muže...bolje gledaj ženu pa njoj pomaži i usreći staru majku. Umreću u brizi što ne znam da li ćeš naći svoju sreću? Da sam se pitala ne bi tako lako izbegao ženidbu sa Zenijom.
Zvonak smeh odjeknu planinom, momak dohvati kantu i pruži ruku starici. Ustala je polako toplo ga gledajući.
-Kako ti je otac? Sem što ga oči slabo služe da li je uspeo izaći na kraj sa cenom stoke?-pogleda ga ispod oka osmehnuvši se krajem usana.
-Jeste, nema sa njim puno pregovora...lepo smo se oparili. Vraća se sutra u planinu, poručio je da mu spremiš kiselog mleka.
Majra odmahnu glavom, pravila se da nije čula ali najviše je ugađala njemu, svom mužu. Niko od dece nije znao koliko mu je srce oslabilo. Brinula je svaki put kada bi se i na par sati razdvojili jer niko nije znao oko njega kao ona.
Uđoše oboje u brvnaru da se ogreje i ona reče.
-Sipaj čaj, šolje su na polici...baš sam se nahvatala zime. Ovde u korpama je hrana, budi pažljiv kada stavljaš u kola. Sutra će napadati sneg ne znam da li ćeš uspeti doći?
-Ne verujem, miriše na sneg...ako stignemo Emir i ja još malo dovući ogreva ukoliko se smetovi spuste sa vrhova da ne idemo po ciči zimi. Mada, ne brinu me toliko drva koliko Merjem...-tiho izgovori kao za sebe.
