Majra se prekrsti i žurno uđe u letnju kuhinju. Mrsila je tiho sebi u bradu zaprepašćena šta se događa poslednjih dana u kući pokojnog Saiha i Merjem. Poznavala je Anuk od malih nogu i smatrala je svojeglavom i velikom prznicom koja nikada nikog nije slušala. Ipak ovo je bila mala zajednica koja još bila na početku dvadesetog veka uporno odbijajući dolazak novog modernog vremena. Niko od njih se nije želio na život koji su živeli na surovom Kavkazu jer su smatrali da je sasvim dovoljno ono što su od Boga dobijali. Bili su čuvari tradicije, nekih drugih merila vrednosti upućeni jedni na druge i prirodu. Dolazak Saihove ćerke pokrenuo je lavinu priča ali niko zapravo nije znao razlog njenom dolasku nakon toliko vremena. U farmericama i bluzi na brtele otvoreno je pokazivala raskošne obline i lepotu zrele žene. Devojčica koju je dovela sa sobom je ćerka iz drugog braka. Milo i povučeno stvorenje sa plavim uvojcima i toplim smeđim očima. Vrlo brzo se uklopila u novu sredinu i postala omiljena među ženama iz sela. Gledale su je sažaljivo smatrajući Anuk razuzdanom i lošom majkom, velika opasnost za njihove muževe koji su svesrdno nudili pomoć otvoreno pokazujući naklonost prema komšinici. Vrlo lukavo je iskorišćavala njihovu pomoć, za manje od pet dana cela kuća je dobila novi izgled zahvaljujući njihovim spretnim rukama.
Sedela je na terasi posmatrajući zelenilo u glavi puštajući film svega što je pamtila. Prizor koji se nije mnogo promenio od onog vremena kada je gledala iz kreveta svoje sobe kao devojka. Sa prošlošću se davno pomirila shvatajući da je ne može promeniti i vukla kola uzbrdo svo vreme pokušavajući da ispravi ono što je mogla.Skupi oči kada se seti susreta sa najstarijom ćerkom.
„ Anuk...ti, šta radiš ovde??? Prošle su godine kada si me poslednji put videla!-gledala je ženu prema kojoj ništa nije osećala sem gorčine.
-U pravu si...mnogo godina je proteklo. Izrasla si u lepoticu i ako za mene pre toliko godina bila si samo tovar koji nisam tražila!-uzvrati mirnim tonom ne skidajući pogled sa njenog lica.
-Ne znam zašto si se vratila tom tovaru? Jel....
-Draga, koliko znam ti si napustila Jermeniju a ja sam u kući svog oca! Šta tu nije jasno?-prekinu je osmehnuvši se krajem usana provocirajući njen bes.
-Od kada ti je opet postao otac kada si nas odbacila istog dana? I baku, naravno...-nije odustajala.
-Imala sam razlog i ličan je! Ne želim o tome govoriti jer ni ti kao ni oni ne bi razumela. Za neke stvari je kasno, ne želim ispravljati nešto što se ne može ispraviti, jedini način je da se pomiriš sa mojim dolaskom. Nadam se da ćeš sa Merjem ostvariti lep odnos, ona je draga devojčica i tvoja polusestra -pogleda u nokte i namršti se zbog zacepljene zanoktice.
-Molila bih te da odeš, ovde si svojim dolaskom samo unela pometnju. Ne želim da i dalje brukaš prezime Dališ!
To je bila rečenica koja je pokrenula lavinu duboko potisnutih osećanja koje je Anuk godinama čuvala. Priđe vratima i uz tresak ih zatvori, lice joj se izobliči od besa i prosikta.
-Lilit, ne znaš ništa...bolje ne diraj, ne otvaraj Pandorinu kutiju jer ne znaš šta ćeš pronaći! Nije sve tako belo a ni crno kako misliš. Ne želim ti pokvariti svojom pričom viziju o baki i dedi, ne želim pokvariti detinjstvo koji si proživela sa njima i sa svim ovim ljudima. Mnogo toga kriju ove kamene zidine i veruj mi ništa lepo. Ne sudi jer me ne poznaješ...ne budi ista kao drugi. Ne teraj me da kažem ono što ne želim, ne teraj me u prošlost...nisam sigurna ni da li bi mi poverovala jer niko nije.
-Tvoja prošlost me ne zanima...želim znati zašto je tvoj dolazak uslovio moje venčanje sa Viktorom Sarkasovim? Kakve veze ti imaš sa njima? Kako ne shvataš da me koristiš i ako nisi zaslužila ni ime da ti izgovorim!-povisi ton ustajući iz stolice spremna da je dočepa za ramena i izbaci iz kuće.
