Iranski Kurdistan blizu Iračke granice...negde u planinama...
Put je vijugao između stenja i retkog grmlja kao kroz lavirint gde se moglo videti samo parče nebeskog svoda. Vozio je prilično brzo jer na lošem asfaltu mogao je sresti samo po neki kamionet natovaren travom ili stokom spremljen za prodaju. Siromašna provincija protezala se sve do Iranske visoravni ispresecana dubokim klancima otkrivajući surovu prirodu. Ovo je bio jedan od izleta o kojima nikom nije pričao. Mnogo puta je razmišljao da se nastani ovde na neko vreme i pokuša ponovo naći mir. Još uvek je osećao bes kada je igrom slučajnosti saznao istinu o svom pravom poreklu, Armen je godinama skrivao da mu je majka Kurdiskinja. Cela priča o njenoj smrti bila je pod velom tajni koju je želeo otkriti i konačno se suočiti sa ocem. Armen je verovao da ima poslovne obaveze i nikada nije posumnjao da već par godina odlazi tamo gde su njegovi rođaci. Bio je siguran da mu se ne bi dopalo to što ima veze sa njima jer ćutanjem je dokazao da nisu bili u dobrim odnosima još od venčanja. Osporio mu je pravo da zna sve o jedinoj osobi koju nikada niko ne može zameniti...majci.
Težak uzdah otkinu se iz grudi, podiže naočare za sunce i pogleda u pravcu malog mosta, još par kilometara i biće u selu. Oseti za trenutak bol i pređe rukom preko brade pokušavajući da ne misli na nju. Već nedelju dana je u Iranu, pobegao je samo zato da ne bi došao u iskušenje da je odvede dovoljno daleko gde nema Martina, Timura, Malkoma...Ni jednog trenutka se nije pokajao što je bratu rekao istinu, to je bila jedina ispravna stvar koju je mogao učiniti. Strah ga je držao svo vreme, najmanje je želeo da ga izgubi a sa druge strane želeo je nju po cenu bilo čega. U poslednjem trenutku odlučio je da se povuče, ostavljajući dovoljno prostora da stvari dovedu red.
Telefon zazvoni i on pogleda u ekran...osmehnu se i uključi spikerfon.
-Brate...gde si?
-Upravo prešao preko mosta...za par minuta sam tu! Sve u redu?
-Naravno...samo proveravam dokle si stigao, produžio si boravak u gradu. Očekivao sam te juče!-glas zazvuča napeto za sekund a onda pređe u smeh.
- Izvini, morao sam završiti neka posla...u planini nema vladavine interneta a meilovi ne mogu čekati.
-Razumem, ti meilovi su baš komplikovana stvar...srećom nemam muke sa njima!
-Vidimo se uskoro...-prekinu vezu osmehujući se.
Rizo je njegov brat od ujaka...po izgledu vrlo slični i približnih godina. Za razliku od njega Riza je imao ženu i troje dece. U njihovoj kući od ranog jutra čula se cika dece i veseo glas Indire njegove žene. I ako su se venčali ugovorenim brakom njihova ljubav je planula nakon dva meseca zajedničkog života. Često je razmišljao o tome pitajući se da li bi ikada mogao oženiti ženu koju ne poznaje i sa njom izrađati decu. Da li bi je zavoleo? Ona njega? Nasmeja se glupim mislima jer ženidba definitivno nije stvar njegovog prioriteta, jednom se zaleteo i srećom završilo se kako treba. A možda njemu nije ni suđeno da bude srećni tata sa gomilom dece.
Pređe poslednji prevoj i pred njim izroni selo kao iz priče. Na okerastim stenama okupanim popodnevnim suncem kamene kuće naslagane jedna na drugu skrivene u srcu planine bile su kao iz druge dimenzije. Uzani prozori ofarbani u zeleno škiljili su na vrućini lenjo dremajući. Mogao je doći do glavnog mesta u podnožju padina i parkirati auto, dalje je morao stepenicama grubo postavljenim od glatkog kamena već poroznog od vremena. Dvorišta kuća su bili krovovi kuća ispod i tako sve do poslednjih u nizu čije su temelje zapljuskivala rečica u uskoj kotlini. Dalje niz klanac odakle teče nabujala reka zeleneli su se obronci pod travom. Neverovatna gradnja budila je zanimanje turista i svake godine je sve više njih dolazilo uživajući u nesvakidašnjem prizoru. Viktor je trenutno bio gost kod Rize i uživao sve povlastice čineći ukućane zadovoljnim svojom pojavom i važnošću. Harudin njegov ujak, prilično stariji od svoje sestre Anuk ispričao mu je mnogo stvari iz njenog života. Težak put su prešli iz Sindžara preko Jermenije i na kraju zbog sramote izbegli na Iranske visoravni. Poštovao je Armena kao zeta sve do trenutka dok nije saznao kakva poniženja je trpela njegova sestra. Muž joj je bio van svake mere ljubomoran što se graničilo sa ludilom. Nije se snašla, nije znala kako ga uveriti u svoju ljubav jer nije imala dovoljno godina a ni iskustva. Ne nalazeći razumevanje ni kod svojih najbližih prekršila je najveće pravilo, izašla je iz zajednice udajom za stranca. U bezumlju, jedne letnje noći skočila je sa litice i prekratila muke. Telo nikada nije nađeno, jedini trag koji je ostavila za sobom bila je marama. Ljudi ne bi bili ljudi a da nisu skloni pričama, mnogi su u prvo vreme verovali da je pobegla od muža i iscenirala svoju smrt, drugi opet da je zaista izvršila samoubistvo a neko od rodbine sklonio telo zbog sramote. Ubrzo nakon „smrti" Anuk, roditelji se vraćaju za Sindžar i na žalost stradaju od zločinačke ruke...Isisa. I ako u godinama, za njih je to na neki način bilo spasenje, izgubili su kćer i doživeli sramotu. Mnogo rođaka se u to vreme iselilo iz Iraka, najbliži su se naselili u Iranu. Viktor je osećao po prvi put u svom životu bliskost i ako ništa nije znao o njima. Sviđala mu se ta jednostavnost življenja i opuštenost za koje je do skoro smatrao karakteristikama i propagiranju lenjivaca. Učestvovao u običnim razgovorima, pomagao u teranju stada, pecao na reci ili leškario u hladovini čekajući prvi suton. Ipak ona je uvek bila prisutna i ako kilometrima daleko ne znajući koliko toga imaju zajedničkog. Imao je snažnu želju podeliti sa njom sve ovo i proživeti ljubav baš kao i njihovi neobični rođaci u srcu planine.
Pogleda iza kamenog zida i zviznu...mala Saida ciknu od sreće i polete mu u zagrljaj. Niko se ne može toliko obradovati kao što se obraduju deca...svi kao osice nagrnuše grleći ga znajući da u rancu nosi toliko željene slatkiše.
-Ooooo...rođače, mislili smo da te nećemo više videti – Riza izađe iza zavese i široko se osmehnu.
-Kako nećete...javio bih ti da ne dolazim? Ili se kao uvek sa mnom šegačiš?
-Yok...iskreno, nadao sam se da ti je na put stala neka lepotica!-skupi oči gledajući u brata pun nade.
-Jeste jedna ali ne bih o tome...-odgovori i senka pređe preko njegovog preplanulog lica.
-Razumem. Nadam se da će vam se putevi još jednom ukrstiti.
-Ne verujem...od samog početka mnogo toga se isprečilo, mnogo vremena smo izgubili samo zato što smo oboje vezani za istu osobu. Duga priča.
-Ako je tako, možda bi najbolje bilo da započeneš iz početka. Ima mnogo cura koje bi rado bile sa takvim delijom.
-Riza...ti baš uživaš da me peckaš...ne brini za mene, stvarno sam ok! Ne želim se vezivati, brak je za mene u ovom trenutku nebitna stvar.
-Dobroooo, ne ljuti se...ajd' u kuću čeka te Indira na ručak a i Harun želi sa tobom popričati.
Plemenski starešina je ženio sina i pozvane su porodice svih članova veća na veselje. Harun je želeo da i on bude deo proslave. Svadbe kod Kurda su jedno od najdužih i najveselijih svetkovina a ujak je smatrao da će mnogo naučiti o kulturi naroda kojem je delom i on pripadao. Nije bio oduševljen venčanjima ali ga je ovo na neki način zaintrigiralo, mnogo drugačije od zapadnjačkih sa esencijom orijenta kojoj je bilo teško odoleti. Istina nije toliko dugo planirao ostati pa je odlučio da ode na par dana u Dilidžan i završi poslove a najviše da ne probudi Armenovu sumnju a potom se vrati i ispoštuje poziv ujaka.
-Ne znam zašto sve raspalo? Armen je loše poslednjih dana,odbija da ide kod doktora iznalazeći hiljadu razloga. Ti praviš planove kako ćeš otići u beli svet a Viktor ne diže glavu od posla-Ema nabra obrve gledajući sina kako nervozno hoda po salonu.
-Mama, kako ne razumeš...guši me ovde. Dilidžan je interesantan samo na period od mesec dana! Iskreno, želeo bih se posvetiti pravom poslu a ne trčati od agencije do agencije tražeći turiste i uvek vrteti istu priču-mirnim tonom odgovori.
-Tvoj odlazak nema veze sa Lilit?-majka ga pogleda ispod oka.
-Ne...o odlasku razmišljam već neko vreme. I ne idem u Francusku...Amerika je u planu.
-Uh...još gore, niko se od sviranja nije obogatio. Šta ćeš raditi u toliko velikoj zemlji, mnogo stanovnika, mnogo talentovanih, retko ko uspe. Sunce ne sija za svakog isto.-nije odustajala od napora da ga zadrži.
Ćutao je pokušavajući da nađe najbezbolniji način za sve ali očigledno nije uspeo u tome. Istina je, želeo je otići što dalje iz Jermenije, nakon njenog odlaska mnogo toga se promenilo. Mučilo ga je što niko od njih nije srećan zbog svojih odluka. Poslednja poruka koju je dobio od nje, uznemirila ga je.
„Martine...mnogo je teško, nisam znala da ću se već prvog dana pokajati što sam se vratila u Francusku. Osećam se izgubljeno, očajno i tužno...jedino lepo su ova naša dopisivanja i po koja poruka rodbine sa Kavkaza".
