-Sudbina? Šta je ona? Kako objasniti sve ono što je bilo i šta će biti? Koliko puta smo se zapitali da li smo mi ti koji je određujemo ili naše poreklo, vaspitanje, način shvatanja? Učinjena dela? Zašto se strašne stvari, tragedije, čemer i jad dešavaju dobrim ljudima? Da li su oni odabrani samo iz razloga što se nekom gore htelo ili su baš ti posebni da bi se razlikovali od onih srećnih? Dovoljno jaki da svoju sudbinu do kraja iznesu?
Mnogo tuge je bilo u mom životu i još uvek je nosim na leđima. Znam sigurno da svako od nas dobije po jedan tovar čim ugleda svetlo dana, neko napunjen tugom, neko strahom, drugi srećom, onaj ljubavlju...nema pravila. Hodajući životnim putem uzmu ono što misle da je već određeno i ne gledaju ništa drugo od ponuđenog. Vremenom se pomire da tako treba jer to je najbolje što mogu i umeju nositi, nastavljaju verujući da je to jedini način koji uvek vodi do kraja, do poslednje stanice. A onda? Onda shvate da su imali izbor jer svi ostali dolaze na isto mesto gde se opraštaju i sumiraju sve što ostavljaju iza sebe. I boli, izjeda...ne mogu naći mir! Nisu spremni otići jer bi toliko toga promenili ili makar još nešto uzeli od života za poneti tamo odakle nema povratka. Takvi imaju strah od smrti, nisu još mnogo toga završili ne znajući da nikad ni neće, žude za onim što nisu uzeli, dali ili dobili. Niko ne razmišlja o tome dok je mlad, pred njim je put dugačak i vijugav, ima puno vremena do zadnjeg odredišta. Ne misle da je baš svaki trenutak samo delić koji imaju baš sada i koji ne čeka da ga iskoriste najbolje što umeju. Nema vremena! Slušaj poj ptica, uživaj u svakom pogledu na lepotu koja te okružuje, oseti miris prvog cveta, zatvori oči i poleti na tren do nebeskih visina, osmehni se nepoznatom i pruži ljubav svakom kome je potrebna jer ona je jedina što imaš i nema cenu. Ne možeš je kupiti niti prodati i nije imetak! Uvek je u tvom srcu samo treba da je pronađeš.
Star sam, moja stanica samo što nije. Grešio sam i pošteno nosim svoj tovar ali izabrao sam da pričam svakom koga sretnem na svom putu ono što sam naučio. Nakon svega ostaju sećanja i to ona najlepša bez obzira na očaj, na strah, tugu ili bol. Prigrliš ih i uzmeš u naručje kao najslađe štene srećan što ne odlaziš usamljen i ogorčen...odlaziš ispunjen ljubavlju –Saih je tiho izgovarao rečenice zamišljeno gledajući plavetnilo horizonta.
Utihnu vetar i donese tišinu. Sedeo je sa mirom duboko zamišljen nad rečima starca. Rekao je ono što niko nije, otkrio ključ koji otvara sva vrata. Polako ustade sa otomana i tiho izađe ostavljajući Saiha u mislima. Ona je zauvek otišla iz njegovog života, dala je život njihovom sinu a od svog se oprostila ne znajući da je svo vreme bio uz nju sa narodom koji je davno naučio životnu lekciju...razlog je uvek ljubav!
-Doktore...doktoreeeee...molim vas! –visok muškarac viknu iz bolničke sobe.
Čovek u belom mantilu pogleda preko naočara i mahnu sestri rukom da pođe sa njim. Uleteli su u sobu prilazeći krevetu. Pacijentkinja ih je zbunjeno posmatrala čudeći se čemu tolika panika.
-Gospođice...kako se osećate, imate li glavobolju?-njegov mantil je na blještavom neonskom svetlu izgledao kao neprijatan odraz beline koja treperi i ona zatvori oči na trenutak izgovarajući.
-Dobro sam...nemam glavobolju ali mi smeta svetlost –jedva procedi boreći se sa sobom da poveže zašto je u bolnici? Da li je ovo realnost? Teški snovi kao košmar napravili su čitav film toliko realan da se još uvek sećala detalja. – Šta se dogodilo sa mnom?
-Imali ste tešku saobraćajnu nesreću, zahvalite Bogu što ste živi...mi smo skoro digli ruke od vas –doktor je još uvek držao malu lampu gledajući njene zenice.
-Automobilsku nesreću??? Zar nisam usled ranjavanja pala sa konja?-teško prevali preko usana.
-Ne...proklizali ste na ledu i udarili u bankinu. Auto je potpuno uništen, srećom tu je postavljano betonsko ojačanje. Da nije sleteli bi ste u ambis dubok četrdeset metara.
Vrteo se oko kreveta lupkajući njene noge, hvatajući je za prste svo vreme ispitujući da li oseća extremitete. Jedini bol bio je u glavi. Polako je objašnjavao da je imala malu intervenciju na čeonom delu glave zbog udarca prilikom nesreće. Brinuli su jer mesec dana nije dolazila svesti. Konačno napustiše sobu. Zatvori oči još jednom prebirajući po sećanju i začu korake. Otvori oči i srete pogled nebesko plav...Martin. Hvala ti Bože, živ je...sanjala sam, pomisli u sebi. Priđe polako i sede pored nje na stolicu milujući joj ruku. U njoj se sve uskomeša, san i ljubav koju je doživela sa Viktorom vredela je svakog trenutka, vredela je koliko i ceo život. Suza joj kliznu niz obraz i tiho šapnu.
-Ne sećam se gde sam imala udes, ne znam gde se nalazim...koja je ovo bolnica?
-Bila su u Diladžanu kod Eme, ja sam stigao iz Pariza čim sam čuo za nesreću. U Yerevanu smo.
Grlo joj se osuši i nesvesno izvuče ruku plašeći se odgovora na sledeće pitanje.
-Kako se prezivam? Još sam zbunjena, kao da sam u snu-usplahireno izgovori.
-Karayan, Lilit...a ja sam Martin Sarkasov. Nadam se da me se sećaš jer sam ti jako važan, bar si tako govorila pre nesreće – mladić se šeretski osmehnu.
-Jesi...znam ko si –stidljivo spusti glavu srameći svega što je sanjala u magnovenju. Neizmerno joj je bilo drago što je tu i nije umro. Bili su prijatelji od malih nogu, delili dobro i loše. Bilo joj je drago i zbog Eme...ali joj se srce steže, deda odavno nije živ. Ni baka Merjem. Oni su je odgajili jer su joj roditelji razvedeni.
-Lilit...dobro si?
-Jesam. Hvala ti što si ovde i drago mi je što sam baš tebe videla. Odspavala bih, osećam se umorno.
Zausti još nešto reći kada je prekinu zvono njegovog mobilnog telefona. Okrenu razočarano glavu prema prozoru, pitala bi još mnogo toga ali nije smela. Oči joj ovlažiše od suza, sve je bilo tako stvarno, puno straha, patnje, očaja i strasti. Pomisli da bi bilo bolje da se nije probudila, i onako joj život nije bajka. Mnogo toga je preživela prepuštena sebi i jedino na koga je mogla računati je Martin. Zajedno su studirali u Dilidžanu a poslednje dve godine u Parizu. Bila je stipendista i jedino tako je mogla otići na prestižni Univerzitet u Francusku.
-Malena, šta se dešava? Zašto si tužna?-Martin je prekide u razmišljanju.
-Nisam...umorna sam i ako sam spavala danima. Idi, odmori se...žao mi je što sam te dovela u neprijatnu situaciju. Zbog mene si verovatno sa poslom u velikom zaostatku.
-Ne brini zbog toga, znaš da je Viktor taj koji vodi računa o svemu. Njega ništa ne može poremetiti pa ni sopstveno venčanje!
Poslednja rečenica joj izbi dah iz grudi, bljesak sevnu kao blic fotoaparata i ona se seti poslednjih sat vremena pre udesa.
Poljubio je! Sanjala je o tom poljupcu godinama. Mnoge su ga želele, ona je bila samo jedna u nizu. Viktor nije zavodnik, nije ni mačo. Sama njegova pojava izazivala je čudan nemir u ženskim srcima i toga je bio svestan. Muževan, na neki način, poseban...nepredvidiv i svoj. Najgore od svega, uzvratila je, njene usne su sve rekle što srce nije. A onda se sve srušilo kao kula od karata, čula je Emu kako razgovara sa njegovom verenicom. Tog popodneva je trebalo da sleti u Yerevan zbog venčanja. Tiho se iskrala iz kuće i sela u automobil, većinu puta nije ni videla od suza.To je verovatno bio jedan od razloga nesreće.
Tiho zaplaka gušeći jecaje da ne remeti bolnički mir. Bio je dovoljan jedan poljubac da promeni prošlost, podeli uloge i stvori najlepšu bajku o ljubavi van svoje volje. Kako?
Srce je tako htelo.
