Noć je uveliko prekrila krajolik i gore visoko u planinama mogla je videti svetla sela razbacanih po padinama. Slaba mesečina obasjavala je krševit kraj i koliko je mogla zaključiti bili su izvan Jermenije. Sedela je na mestu suvozača ne pitajući ništa jer odgovor sigurno ne bi dobila. Još uvek u strahu kroz glavu joj je prolazila slika kako se zahvaljuje na izuzetnom trudu rođaka i prijatelja oko venčanja najavljujući njihov odlazak na „medeni mesec". Trudila se da se održi na nogama dok su hodali do auta. Njegova ruka je vodila držeći je svo vreme oko struka. Niko nije primetio koliko je uplašena ne znajući gde idu i kada će se vratiti. Jedan deo puta je savladao umor i zaspala je, probudio je hladan vazduh i nikako nije mogla oceniti koliko dugo putuju. Viktor je svo vreme gledao put ispred sebe neobraćajući pažnju na nju. Zahvaljivala je Bogu jer svaka izgovorena rečenica bila je puna gorčine.
Uzana asfaltirana cesta spuštala se prema useku između planina i iza ogromne skupine oštrog stenja ugleda prizor od kojeg joj zastade dah.
Dve ogromne vatre gorele su bacajući visoko plamen i otkrivajući selo kao iz priče. Zlatno okerasta razlivala se po kućama od kamena naslaganim jedna na drugu nestajući na vrhu grebena. Ništa se nisu razlikovale od stenja, delovale su kao da ih je sama priroda stvorila. Sa obe strane klanca lepo oblikovane kocke u nedrima planine dremale su obasjane vatrom.
Špalir ljudi čekao ih je na ulasku udarajući u bubnjeve pevajući svadbarske pesme. Raširenih očiju posmatrala je igru boja i senki ne skrivajući oduševljenje. Zaustavio je auto u samom podnožju planine i prvi put progovorio od kada su seli u kola.
-Možda nije ono što si očekivala ali je sigurno drugačije od svega što si do sada videla. Ovde imam neka posla i želeo sam iskoristiti priliku „medenog meseca" da ne privučemo sumnju. Mesto je naseljeno Jezidima koji ovde žive stotinama godina unazad. Uslovi za život nisu hotelski ali verujem da ćeš snaći. I...naravno...za njih smo „pravi" bračni par. Ne želim neprijatnosti dok smo ovde, razumeš?
-Dobro, samo bih volela znati gde se nalazim?-prošaputa.
-U Iranu, blizu Iračke granice...jedan od planinskih venaca Zagrosa – izgovori rečenicu i otvori vrata pozdravljajući se sa meštanima koji su opkolili kola radoznali da vide mladu.
Zbunjena i šokirana jedva izađe pokušavajući da deluje što prirodnije. Smešila se odgovarajući na razdragane pozdrave i želje žena. Zadivljeno su je posmatrale oduševljeno komentarišući njen izgled. Deca su bojažljivo dodirivala venčanicu dok su im okice sijale od uzbuđena. Viktor priđe i uhvati je za ruku i pokaza glavom na čoveka pored vatre.
-Riza, evo doveo sam ženu...ispunio sam obećanje!
Muškarac iste visine kao i on, bradat sa grubim crtama lica široko se osmehnu i zviznu iz sve snage. Bubnjevi podivljaše, njihov zvuk se prolamao planinom i kao eho nestajao niz brzake reke negde u mrkli mrak.
-Dobrodošla...želim vam dug život, zdravlje i gomilu dece – klimnu glavom i zadovoljno namignu rođaku uz reči.
-Nisam ni trenutka posumnjao u tvoj odabir...zato ćemo u to ime nazdraviti.
Polako se opuštala posmatrajući ples mladića i devojačke osmehe ispod tankih marama od muslina. Svaka od njih bila je lepa na svoj način. Mnogo su pridavale značaja svom izgledu posebno kada su u pitanju svetkovine. Gde god bi pogledala bar jedna od njih je skakala da je posluži ili na neki način ugodi. Veče je proteklo u opuštenim muškim razgovorima i jednog trenutka Riza izgovori.
-Mladenci moraju odmoriti, za njih je danas bilo dovoljno naporno. Ostali nastavite sa slavljem.
Stomak joj se zgrči, ovog se najviše plašila...morali su biti „pravi" bračni par. Nesigurno pođe za njim i zgranu se stepeništem koje je vodilo do kuće namenjene za njih. Na svakom ćošku stajao mladić sa bakljom osvetljavajući porozno kamenje uglačano od starosti. Odahnu kada ugleda ženu koja mahnu rukom i pokaza na otvorena vrata. Telom joj prođe jeza, ovo je kraj, za par minuta će biti potpuno sami.
