Ema je ponosno gledala lepo ukrašeno dvorište. Poslednji kotur sijalica bio je postavljen dužinom ograde i sa oduševljenjem je posmatrala kako bacaju zlatnu svetlost na staze pored stolova. Stari hrast je blistao ukrašen kao Božićno drvo šireći grane u svoj lepoti očekujući sa nestrpljenjem dolazak gostiju. Nikada u vili nije bilo ovako pripremljenih svetkovina, nikada nije vrvelo od naroda niti se osećalo praznično raspoloženje. Armen je bio prek i povređen čovek, nakon tragične smrti prve žene sa njegovog lica nestao je osmeh. Ostatak života proveo je u ogorčenju i besu jer je smatrao da mu je Bog dodelio najgore karte. Ni ona ga nije uspela odobrovoljiti i ako ga je iskreno volela. Podarila mu je sina kojeg nije uspeo zavoleti niti mu bio naklonjen govoreći da je povukao na njenu familiju. Kinjio ga, mučio, pokušavajući od njega napraviti da bude ono što nije. Ubijao je svaku dečakovu želju i bio kivan na njegovu ljubav prema muzici. Gurao mu pištolje i terao ga ide u lov od kojeg se Martin užasavao. Agonija je prestala kada je pobegao u Lion. Potpuno izgubljen u nepoznatom svetu doživeo je šok na jednoj studentskoj žurci gledajući prebijanje tamnoputog momka koji je podlegao povredama pred njegovim očima. Nakon nervnog sloma ustanovljena mu je dijagnoza, to ga je zauvek promenilo i dovelo do potpune izolacije, posledice su bili napadi anksioznosti i aseksualnost. Čitavu mladost je proveo trudeći se da živi normalno i ako ga je okolina smatrala čudnim. Ljudi su ga nazvali „ludi Martin" ispredajući priče koje su došle do ušiju oca. Armen je po svaku cenu želeo izbeći „sramotu" i zabranio joj da ikome kaže o pravom zdravstvenom stanju sina. To je tajna koju je želeo da i ona sa sobom ponese u grob jer ni jedan Sarkasov ne sme biti obeležen duševnom bolešću. Nesrećni momak je dane provodio zatvoren u vili, jedino društvo koje je imao bila je Lilit. Zavoleo je iskreno i sa njom imao poseban odnos. Jedno drugom su postali uteha spletom sudbine koja ih je vezala.
Viktor sasvim drugačiji, poseban...oličenje muževnosti na koju je Armen bio jako ponosan. Uvek je govorio da je on jedini koji ćega naslediti, bio je u pravu. Ubrzo u vilu stigle su vesti o teškoj bolesti njihovog mlađeg sina. Na njeno iznenađenje, to saznanje ga je pokosilo i promenilo. Na žalost bilo je kasno popraviti odnos koji je godinama trajao i imao nesagledive posledice. Starac se kajao, griža savesti uzimala je danak, gasio se svakim danom polako i umro jednog popodneva u vinogradu. Našli su ga tek sutradan...na licu je imao osmeh.
Težak uzdah joj se ote iz grudi, život teče dalje ostalo je još mnogo toga što treba završiti.
-Rosa...Rosaaaaaa-viknu sa terase.
-Izvolite gospođo-žena izlete iz kuhinje brišući ruke.
-Da li su se vratile Lilit i Anuk iz grada?
-Nisu još gospođo...
Ema pogleda na sat i namršti se...bilo je vreme da se spremaju za večernji dolazak gostiju. Uze telefon i pozva. Lice joj preblede na trenutak i ponovi poziv lupkajući prstima po stočiću. Operater iznova izgovori isto obaveštenje, broj je bio isključen. Zbunjeno prekide vezu i žurnim korakom uđe u njenu sobu, priđe ormanu i otvori. Činilo se da je sve na svom mestu a onda stisnu vilice, kofer nije bio na svom mestu. Priđe stolu i otvori fioke, bile su prazne. Pasoši i sva dokumenta su nestala. Gledala je tupo u neverici. Zar je moguće da je otišla bez reči? Šta je svojom glupom idejom uradila? Zašto je ponovo naprivila istu grešku terajući je na brak? Sve je upropastila samo zbog pogrešne procene...možda je zauvek ljubav između nje i Viktora nestala? Zašto joj nije ispričala celu istinu o ubici majke i nasledstvu? Ko zna gde je i pod kakvim pritiskom putuje sa sestrom? Istrča kao bez duše i viknu.
-Rosaaaaa...šalji nekog po Viktora i javi Saihu Dališu, Lilit i Anuk su otišle...-smrači joj se i izgubi tlo pod nogama.
Držala je u naručju usnulu sestru gledajući tupo u noć. Stari kamionet gutao je kilometre a da zapravo nije imala pojma kuda ide. Činilo joj se da se svo vreme kreću ka jugu zemlje...pokuša se sporazumeti sa vozačem ali nije želeo ništa reći odmahujući rukom da je sve u redu, cereći se bezubim ustima. Hvatala je jeza i kako je vreme prolazilo sve više sigurna da je napravila loš izbor. Sam izgled kamiona i čoveka koji je vozio nisu odavali utisak sigurnosti...novac joj je predala ista ona žena koju je upoznala na ulici.
