Stajao na tremu kolibe posmatrajući kišu kako nemilosrdno dobuje po površini reke. Pljuštala je kao iz kabla kvareći predivno jutro...kao da je oslikavala njegovo stanje nakon događaja u kancelariji. Ma koliko vraćao film, Ema mu nije bila jasna...predlog braka sa ženom koja ga je iskoristila i odbacila bio je ravan samoubistvu. Kako je mogla doći na takvu ideju? Znao je da i Lilit nije srećna zbog svekrvine odluke, izgledala je potpuno sluđeno kada je izašla sa rasprave.
Misao da je bila sa njegovim bratom kidala mu je komad po komad mesa budeći u njemu zver. Zatvarao je oči pred slikom kako se nežno dodiruju nakon vođenja ljubavi, njen zvonak smeh posle sitnih poljubaca i slatkast miris izvajanog tela.
Spavala je sa obojicom bez griže savesti...Nikada nije pokazala kajanje, nikada nije našla za shodno da se izvine, možda objasni ako ne zbog sebe onda makar zbog Martina. Išla je uzdignute glave kao da je nedodirljiva gazeći sve pred sobom. Mrzeo je brata i ako su jedan drugom bili najveća podrška sve do trenutka kada je zbog studija otišao u Pariz. Čak i tada su nalazili načina da ostanu bliski. Puno puta je dolazio u konflikt sa ocem koji je pokušao od Martina napraviti „muškarca po meri". Neslaganje između njih eskaliralo je Martinovim odlaskom iz Jermenije u Lion. Od tada su stvari krenule nizbrdo. Sledeći njihov susret se završio tišinom nakon venčanja, trajala je šest godina...Martin više nije bio isti, njegov prazan pogled i osornost izazivale su samo gorčinu kod svih a najviše prema ocu. Pale su teške reči koje se više nikada nisu mogle povući.
I ko je onaj Amerikanac u njenom životu? Ljubavnik? Možda još jedan nesrećnik kojeg je držala uz skute do trenutka kada odigra ulogu koju mu je namenila? Namršti se pri pomisli na meke usne vlažne od uzbuđenja i modri pogled ispod gustih trepevica. Drhtala je od straha uplašena njegovom blizinom, ne znajući da mu se u glavi vrtela samo jedna misao...da li je još uvek onako divlja? Steže vilice, krv mu proključa na sve noći provedene u strančevom zagrljaju. Grč u stomaku izazva gađenje, strese se i odvoji od drvenog stuba nervozno šetajući po drvenim daskama.
-Gospodine, izvinjavam se...nisam video kada ste došli! –Amir brzo priđe i ponudi sto sa pogledom na brzake.
-Izvini ti...nemam pojma ni kako sam i zašto završio ovde?-zbunjeno odgovori starcu.
Najmanje je želeo da iko vidi koliko je borbe u njemu, koliko nemoći...mučnog hodanja po ivici između ljubavi i mržnje. Doveden u šah-mat poziciju zaboravio je staro šahovsko pravilo, Kraljica je najmoćnija figura. Zari bele zube u donju usnu sa izgubljenim izrazom lica što ne promače pažnji starog kafedžije.
-Problem? –nenametljivo izgovori.
-Jeste...veliki kao kuća! Ne znam da li uopšte započinjati priču jer ne vidim nikakvo rešenje? Verovao sam pomajci a sada...živog me u vatru stavlja.
Amir donese čaše sa konjakom i sede za sto. Ćutao je čekajući nastavak priče. Sa godinama je naučio da ljude nikada ne pita, dovoljno im je da si tu...sami će otvoriti dušu.
Ponese ga opora tečnost koja skliznu kao melem i otpusti kočnice godinama stisnute iz straha da ga ne povuče ambis. Polako kao da će nestati zagledan u bistru vodu pusti rečima na volju.
-Voleo sam je...nešto najvrednije u životu što sam imao. Kao nagrada za sve godine samoće, željan ljubavi poleteo sam u njen zagrljaj slep za sve oko sebe. Do tada nisam ni jednog trenutka pomislio da može još neko postojati u mom životu sem porodice. Otac nije ni sanjao da je moj izbor ona jer je imao sasvim druge planove što se tiče moje ženidbe. I sam znaš da su roditelji ti koji se pitaju i najbolje znaju. Tada sam se uverio da je istinita priča o obeležavanju kolevki tek rođenje dece koja su predodređena za brak uz blagoslov roditelja. Hajkanuš Manogian očev najbolji prijatelj i moćan čovek iz Yerevana čekao je zeleno svetlo da se oglase zaruke njegove ćerke i mene. Poznavao sam ih, dolazili su često na odmor u Dilidžan. Galia Manogian je bila najpoželjnija mlada u pola Jermenije...izuzetna devojka, sada najpoznatija pijanistkinja. Lilit i ona...dva sveta. Prva kao vodopad koji lepotom vuče u plavetne dubine reke a druga kao Parz jezero, prozirna...snena i blistava, opijajuće mirna. Nisam ni jednog trenutka pomislio da ostanem i povinujem se očevoj želji. Možda sam trebao? Verujem da jesam jer svaki trenutak proveden sa njom platio sam krvlju koja me je izjedala u nemoći i ljubomori.
