Vrtela se na stolici šetajući pogledom po punoj sali hotela tražeći samo način da izbegne bilo kakav kontankt sa njim. Smešio se zadovoljno klizeći pogledom preko njenog lica i bujnog dekoltea. Uživao je u njenoj nelagodi. Ni sanjala nije da je o njoj mislio kao o najvećem manipulatoru. Bio je ubeđen da je namerno očarala Martina tipujući na brak. Nije verovao u njihovo „druženje" jer je znao da mu je brat istinski zaljubljen u „divljakušu sa planine" kako je nazivao Armen, njihov otac. Dugo godina se motala po kući i postala kao član porodice zahvaljujući Eminom prijateljstvu sa njenim pokojnim dedom. Saih Dališ starešina plemena bio je vrlo cenjen i poštovan među Jermenima. U doba rata za Nagorno Karabah ratovao je na strani Jermenije protiv Azerbedžajna. U tim sukobima izgubio je dva brata i sinovca. Za mnoge narodni heroj i izuzetan borac odan vlasti i državi u kojoj je živeo. Lično divio mu se i smatrao ga oličenjem muževnosti i hrabrosti. Duga pletenica puštena preko širokih leđa sa belom maramom na glavi pod punom ratnom opremom delovao je preteće i snažno u očima sunarodnika. Sjajni pištolji virili su iznad visokog pojasa od srebra a duga sablja okačena uz široke tamne pantalone blještala je na Suncu. Izuzetan konjanik i ratnik kasnijih godina bavio se uzgojem određene vrste konja dresiranih za posebne uslove. Od toga je napravio dobar posao i lepo zarađivao. Svi su kupovali isključivo njegova plemenita grla čekajući i po par godina. Niko tačno ne zna zašto i kako su Ema i Saih postali prijatelji, kolale su razne priče na koje ona nikada nije odgovarala niti obračala pažnju. Pomajka se trudila da na svaki način pomogne ljudima sa Kavkaza, organizovala je lečenje za decu i nemoćne. Apelovala na jermenske vlasti za redovno školovanje na njihovom jeziku. Među Kurdima bila je kao za hrišćane, Majka Tereza. U celoj priči se pojavljuje Lilit i njena teška sudbina usko vezana za Saihovu kuću. Njegova ćerka van svih pravila odriče se života na planini i protiv Saihove volje udaje se za hrišćanina. Slomljen zbog sramote koju je priredila porodici ipak pristaje da uzme unuku pod svoje okrilje shvatajući da je Anuk svojeglava i sebična u svojoj nameri da napusti sve i potraži sreću na drugoj strani. Svaki put kada bi je video na TV-u besan izlazio bi iz sobe i danima ćutao. Nikada se nije pomirio sa njenim pozivom pevačice i užasavao se koliko je slobode sebi dozvolila. Na kraju, skoro pred smrt odrekao se ćerke, ne brigu o Lilit i njen treći brak nije mogao podneti. Malena je rasla pod okriljem ljubavi koju su joj nesebično pružali deda i baka, učili i kalili spremajući je za život. Radovali svakom njenom uspehu, trudeći se da ni u čemu ne oskudeva. Rasla je oblikujući svoju ličnost u uslovima u kojima je živela. Ema je naprosto obožavala, često je zvala „pčelica" i na neki način doživljala je kao rođenu kćer jer bez obzira na sve bila je „siroče" pored živih roditelja.
Navikao se na njeno prisustvo, bila je kao mače koje kada se pojavi pobegne u ćošak i prati sa pažnjom svaki njegov pokret. Kada je stasao odlazi na školovanje i vodi sasvim drugi način života od onog kod kuće. Armen je ispunjavao svaku njegovu želju a on je ocu vraćao odličnim ocenama i diplomom.
Sve je počelo od jednog Uskrsa, došao je u Jermeniju sa dva drugara za praznike. Dilidžan je u proleće jedno od najlepših mesta na svetu. Procvetale kajsije svojim nežno roze cvetovima ostavlje su bez daha bojeći čitav kraj u nestvarnu baštu sa kućama od kamena i terasama od drvenih rozeta. Svaki zanatlija zadovoljno je trljao ruke jer su turisti pristizali autobusima u njihovo mesto. Hačkari (kameni stubovi) okićeni venčićima od cveća nalazili su se na svakoj fotografiji oduševljenih stranaca. Tezge sa rukotvorinama prepune figurica napravljenih od drveta, porcelana, ručnih radova, ćilima...slika, posuđa, narodne nošnje. Glavnom ulicom Šarambejan vrvelo je od naroda, smeh, škljocanje aparata i jezici iz svih krajeva sveta slili su u dolinu reke Akstafa.
Džipom su sišli do grada i parkirali pored luksuznog kompleksa hotela tražeći zabavu. Prve na spisku su bile slatke Ruskinje u kratkim suknjicama koje su otvoreno pokazivale želju za dobrim provodom. Grupa mladih spustila se do jezerca spremajući rekvizite za sport na travi, drugi su iz auta vadili ručne frižidere sa pripremljenim mesom za roštilj i piće. Njih trojica su sedeli na terasi brvnare posmatrajući male čamce i vodili neobevezan razgovor s vremena na vreme bacajući pogled na rusku ekipu gimnastičarki koje su vežbale na travi. Zagledan u zgodnu plavušu trže se kada ga drug gurnu laktom i pokaza glavom na drugu stranu obale. Okrete glavu i zalepi pogled za predivnog pastuva u trku...oseti udar adrenalina kada se ukopa u mestu i razazna lice ispod vela. Devojka u odeći boje vina uvijena u ogrtač nije skidala pogled sa njih. Sva trojica su je posmatrali opčinjeni njenom pojavom, dukati na glavi blještali su na popodnevnom Suncu. Bele latice letele su obalom kao pahulje nežno padajući oko njih. Duga kosa bežala je na vetru čineći je nestvarnom.
-Brate, koje ova lepotica? Da li smo svedoci snimanja nekog filma ili smo upali u priču „Hiljadu i jedna noć"? – Žan je oduševljeno prokomentarisio njen izgled.
-Nismo u bajci a ni posmatrači filma, to je Lilit...prijateljica mog brata.
-Martina? Vidi ti malog...svaka čast, ima bolji ukus od nas što se žena tiče!
Prvi put je osetio žaoku gledajući je pravo u oči i ako je velom zaklonila lice. Drugačija, posebna...nosila je odeću kraja u kom je živela i izgledala kao kraljica. Ni jedna svetska diva joj nije bila do kolena. Nabujala šuma iza njenih leđa, drvoredi procvetalih kajsija između kojih je jahala i smaragdno jezero davali su prizoru vanvremensku dimenziju. Jedva izusti.
-Ne balavi...ona je još klinka!
-Kako klinka? Imaš li oči...cura je odličan komad!-drugar je nastavljao sa pričom i samo dolivao ulje na vatru.
-Rekao sam...obična klinka! Mislim da nema još sedamnaest godina – slagao je ne znajući zašto, dobro je znao da je napunila osamnaest negde u februaru.
-Šteta...ne bih se petljao sa detetom. Jel ona odavde iz Dilidžana, Jermenka?
-Da...Jermenka po ocu a Jezidkinja po majci. Ipak u svakom slučaju ne bih se petljao sa njom da sam na tvom mestu, ima vrlo nezgodne rođake –procedi kroz zube gledajući kako okreće konja i u trku nestaje u šumi.
Nakon svih godina ništa se nije promenilo, osećao je njen nemir ali ni jednog trenutka nije izgledala ranjivo, podsećala ga je na uhvaćenu vučicu koja traži izlaz spremna da ubije za svoju slobodu.
-Lilit, nisi ni pogledala meni...ništa nisi jela ceo dan-upita je ne skidajući osmeh sa usana.
-Iskreno, ne bih ništa...ne osećam glad-tiho odgovori.
-Rekao bih da si nervozna ili me osećaj vara?-pokri rukom za trenutak usne krijući izraz zadovoljstva i nadmoći.
-Ne vara te...nervozna sam, sve ovo mi se ne sviđa. Sala je ogromna sa svetlima koja mi smetaju. Nisam navikla na ovoliko blještavilo, oči su mi jako osetljive nakon nesreće. Sedim kao u izlogu i ne osećam se prijatno-sruči poluistinu u jednom dahu. Onaj drugi deo istine odnosio se na njega, za to nije morao znati.
-Trebala si odmah reći, najmanje što želim je da se osećaš neprijatno. Idemo!
Ona raširi oči od iznenađenja i jedva izusti.
-Idemo? Kako to misliš...
-Naručićemo večeru u apartmanu. Pričaćemo o običnim temama kao stari znanci, nakon toga idemo na spavanje.
Sve je očekivala ali nakon lepo postavljenog stola za dvoje u eminentnom prostoru završili su u sobi na podu naslonjeni na trosed i gledali komediju sa hamburgerima na papirnim tanjirićima. Nemir je nije napuštao, želela je nešto a opet osećala i strah koji je blokirao svaku reakciju. Nije bio muškarac za nju, povredio bi je i uništio za sva vremena. Duboko u duši znala je da je najbolje za oboje da se drže na pristojnoj radaljini. Kako je vreme prolazilo opuštala se duboko svesna da je ovo samo prijateljski gest urađen iz poštovanja prema bratu, sutra i onako stiže žena kojoj je predao svoje srce, za manje od dve nedelje će biti oženjen i tu sva priča završava.
-Lilit, da li voliš Martina?-iznenadno pitanje je za trenutak izbaci iz ravnoteže, grlo joj se osuši gledajući ga zapanjeno. Tiho izgovori.
-Da...volim ga.
-Drago mi je...on je srećan momak. Izvini, moram na spavanje sutra rano ustajem.
Gledala je za njim nemoćna da se pomeri. Ništa joj nije bilo jasno a najmanje njegovo interesovanje za njena osećanja. Čemu pitanje? Nikada je ništa nije pitao, prema njoj se odnosio kao da ne postoji. Par puta su razmenili dve i po reči trudeći se da što pre napuste prostoriju samo da ne budu blizu jedno drugom. Osećala je njegovu netrpeljivost kao i očevu, Armen Sarkasov nije blagonaklono gledao na njeno prisustvo ali zbog Eme i Martina je tolerisao.
