Ostalo je još par stvari da završi, bližio se dan odlaska. Malkom njen kolega sa fakulteta ponudio joj je posao u maloj knjižari u centru Pariza. Uz njegovu pomoć našla je mali stan na mansardi za pristojnu cenu u zapadnom distriktu. To je bilo sasvim dovoljno za novi početak. U slobodno vreme je mogla davati privatne časove i dopuniti budžet. Nakon dužeg vremena videla je svetlo na kraju tunela. Zatvori kofer i spusti na gomilu već spakovanih kada začu Majrin glas.
-Lilit...imaš posetu...
Sišla je u prizemlje i iznenađeno pogleda u starca koji je sedeo za stolom prstima pomerajući brojanicu. Zvuk kuglica je za trenutak vrati u detinjstvo, po njima je znala da je deda blizu. Ta sećanja su joj duboko ostala urezana u pamćenje i uvek izazivala toplinu u srcu.
-Čika Amire čast mi je što ste došli u moj dom –priđe i poljubi mu ruku.
-Milo mi je da te vidim...mnogo puta sam dolazio u ovu kuću i odlazio ispunjen mirom. Ista si baka.
-Majra, donesi posluženje...
Bila je iznenađena posetom, retko se dešavalo da starešina plemena zalazi po kućama bez preke potrebe, uvek se dolazilo njemu na noge. Ipak Amir je bio dedin veliki prijatelj i svi su znali da između njih vlada duboko poštovanje. Nakon uvodnog razgovora vezano za obične stvari starac saže glavu očigledno spreman da započne priču koja je razlog njegovog dolaska.
-Kćeri, došao sam popričati sa tobom pre nego što odeš. Žao mi je što nisam učinio to mnogo ranije ali kako kažu stari „dođe kada treba jer Bog najbolje zna".
Star sam i nemoćan...zdravlje je sve slabije, stigla su druga vremena. I priroda se promenila pa se ne čudim za ljude. Dugo vremena sam držao zajednicu na okupu uz pomoć Dina. Savetovao, učio, pomagao onako kako je radio pokojni Saih. Došlo je vreme da se povučem i ovo malo dana što mi je preostalo provedem u miru. Elem, voleo bih da ostaneš na planini, ovo je tvoja zemlja. Svaki kamen, svaki prevoj, svaka staza i pašnjak su ti poznati...narod je željan dobrote i ljubavi u ovim čudnim vremenima. Dugo sam razmišljao i eto došao sam na pomisao da bi to bilo moguće samo na jedan način-zastade za trenutak i pogleda je ravno u oči.
-Čika Amire ja sam već odlučila...
-Znam, čuo sam. Duša me boli da sve ovo neko drugi dobije i uništi godine truda. Zašto se ne udaš? Brakom bi sačuvala sve, tvoj suprug bi mogao biti starešina plemena uz tvoju pomoć –saže glavu kada ga preseče njen zapanjen pogled.
-Kako mislite da se udam? Ja ne živim uslovljena običajima i zakonom Jezida, sem toga po ocu sam Jermenka.
-Da...ali tvoj muž bi bio neko iz plemena. Mislio sam da bi Timur bio dobra prilika...-zaćuta kada ugleda bledilo na njenom licu.
-Timur??? Ne...ne verujem da ste mislili na Timura koga ja znam?
-Da...na njega! Rasli ste zajedno i daleki ste rođaci...čak mislim da niste po krvi nego po pobratimstvu predaka.
-Ne mogu...nikada nisam pomislila. Ne, definitivno ne! –promuca odgovor i ustade sa stolice uznemirena razgovorom.
-Verujem da je strašno kada neko pomene brak devojci koja je živela drugačijim načinom života ali ovde su u pitanju mnogo veći ciljevi. Stotine duša zavisi od vas...generacije koje dolaze a vas dvoje možete mnogo unaprediti ovaj kraj. Obrazovani, mladi i sposobni da se nosite sa svim problemima. Vreme i blizina čine čuda, mnogi ovde su udruženi brakom i na kraju sve dođe na svoje mesto.
Ne ljuti se, razmisli! Daj sebi šansu. Veruj sedoj glavi, mladost sve prevaziđe...dođe i ljubav. Odoh da namirujem posla...prespavaj pa odluči.
