Prvih nedelju dana teško je prihvatala činjenicu da se nalaze u kampu za izbeglice svo vreme pokušavajući da nađe način kako da izađu iz Iraka. Hava je ispunila obećanje i obavestila Malkoma, objasnivši u kratkom razgovoru ono što je znala sa akcentom da se što pre nešto učini jer situacija u zemlji nije stabilna. Džihadisti mogu svakog trenutka napasti i ljudi žive u strahu mesecima. Nedelje su se vukle i vremenom se saživela sa porodicom koja je proterana sa svog ognjišta iz Sindžara. Tahira i Munir mladi bračni par sa troje dece žive u kampu već dve godine. Oboje, divni ljudi koji su je prihvatili kao svoju pomažući da prebrodi teške trenutke a opet i Anuk je imala društvo igrajući se sa njihovom decom. Lilit je mnogo toga čula o Jezidima i ostalim narodima koji žive u na granici Turske, Iraka, Sirije i Irana. Problem je što su oni bili različiti od svih. Nikada nisu prihvatili islam u celosti, poštovali su Kuran i Bibliju smatrajući da je njihovo poreklo drevno. Prvi put su naselili krajeve Bliskog Istoka kada je deo Kurdskih plemena došlo iz Indije i odatle vuku verovanje o reinkarnaciji, kao i podeli na kaste u svom društvenom uređenju. Verovanje u sedam anđela sa najvećim Melek Tausom, kod drugih vernika izazivali su bes smatrajući ih poklonicima đavola što je bilo za same Jezide pogubno. Niko nije video i onu drugu stranu, narod sa izuzetnim osobinama koje krasi plemenitost, odanost, ljubav prema bližnjem sa primesama sufizma i neke pozitivne mistike. Žive na području Gruzije, Jermenije, Sirije, Iraka, Irana a zbog pogroma iseljavaju se u Nemačku, Fransusku i Ameriku. Užasne slike stradanja obišle su svet, mnogo ljudi je ubijeno, mnogo žena nasilno odvedeno i silovano. Zbog vere postajale su robinje Kalifata. Jedino su poštovani od strane hrišćana i sa njima rame uz rame branili teritorije pod istom zastavom.
Fascinirana pričom saživela se sa ovim ljudima duboko preživljavajući njihovu bol. Malo toga je znala jer otac nikada nije pričao o majci a ni o njenim rođacima. Nikada se nije pominjala reč Kurd ili Jezid...često se ljutio što se igrala sa devojčicama iz nekog planinskog plemena. Izjedalo je što joj je uskraćeno pravo na izbor. Živela je sa sasvim drugom slikom u glavi, pravu istinu je tek nakon toliko godina saznala u razgovoru sa ovim ljudima. Biti Jezid je čast, isti ljudi kao i svi drugi samo njihov izbor vere koja se ne uklapa ni u jedan šablon ostalih.
-Tahira, danas je naš red za odlazak u grad. Treba mi par sitnica pa bih volela da zajedno pođemo-izgovori čekajući ispred otvorenih vrata kontejnera.
-Hoću samo da završim jelo...treba mi pet minuta da se spremim. Ne stoj napolju, uđi...imam čaj. Prijaće nam jedna šolja dok ne krenemo.
Ušla je i sela na nizak otoman čekajući prijateljicu. Navikla se na sedenje po prostirkama...navikla se i na jelo sa malih trpeza uživajući u prisnosti zajedničkog obedovanja. Deo novca je morala iskoristiti za prostor u kome su ona i Anuk živele. Sa zadovoljstvom je čistila i ribala unutrašnjost kućice srećna što su same jer bilo je dosta porodica koje su delile zajednički prostor. Ovaj odlazak u grad iskoristiće za kupovinu hrane jer su zalihe polako nestajale. Morala je biti jako pažljiva u korišćenju novca da ne bi na sebe privukla sumnju. Havine reči o njenom rođaku bile su joj u glavi i u ovoj situaciji najmanje joj je trebalo da je povezuju sa kriminalom.
-Idemo...deca su sa Raifom, ona će ostati u kampu ali je dala spisak da i njoj nešto ispazarimo.
Put do obližnjeg mesta prošao je brzo, sedele su na uskoj klupi starog kamiona i sa vozačem se dogovorile oko povratka. Volela je ove kratke šetnje malim gradićem uklještenim u kotlini planinskih venaca. To joj je davalo nadu da će uskoro otići odavde. Obučena u haljinu od svilenkastog materijala mrke boje i vezane marame sa ukrasnim staklićima kao sve ostale žene i ako je htela biti obična, nije mogla sakriti lepotu. Tuga i bol ostavili su na njenom licu crte senzualnosti skrivene u plavetnilu modrih očiju, čulne usne nisu izgubile mekoću izvijajući se u osmeh svaki put kada bi ugledala razigrano dete ili cvet neobične boje. Osmehivala se retko ali opet jeste, to joj je davalo snagu da će uskoro biti spasene.
