-Šta...kako se usuđuješ?-isprva uplašeno a onda besno viknu pokušavajući da se otrgne iz njegovih ruku. Ćutao je ne mareći što je vuče pred narodom koji ih je posmatrao sa čuđenjem.
-Čuješ li? Pusti me...ponašaš se kao prostak!-siktala je plamteći u licu.
Iznervirano otvori vrata i ugura je na sedište zalupivši snažno vratima. Smračilo mu se pred očima kada je video požudu u očima lokalnih momaka. Želeli su je a ona je pripadala njemu. Skrnavili su sve sveto što je osećao prema njoj a ona toga nije ni svesna. Bes je ključao u njegovim venama.
-Kako si mogao toliko da me osramatiš? Odakle ti pravo???-nastavi sa frktanjem.
-Osramotim??? Osramotila si samu sebe! Upozorio sam te. Šta ti je ono značilo? Zar ne znaš da se sa njima nije igrati i da su jako osetljivi po pitanju ponašanja? Tvoje ponašanje je nedopustivo!-grmeo je u kolima sevajući očima.
-Moje ponašanje??? A ti? Tebi je dozvoljeno da flertuješ sa nazovi „princezama" i brukaš mene! Ne znam zašto si se našao uvređenim, ja i ti smo niko i ništa! Oboje imamo prava raditi što nam je volja, vezuje nas samo papir koji je validan šest meseci...-uzvrati istom merom.
Viktor naglo krenu u rikverc dižući oblak prašine i produži putem dalje u suprotnom pravcu iz kojeg su došli.
-Nismo ništa??? Ti si mi žena! Nosiš moje prezime i sa tim u skladu se i ponašaš, šta ti tu nije jasno?-režao je ne skidajući oči sa krivudavog puta.
-Na papiru da, nemam nikakave obaveze prema tebi kao ni ti prema meni!!!-tvrdoglavo nastavi ljuta još uvek zbog Dalije i postiđena zbog ljudi koji su gledali scenu. Mrzela je da neko ispira usta njenim životom.
Spustiše se putem do ravnice, iza ogromnih silosa pojaviše se svetla malog gradića sa džamijom kao najvećom građevinom. Četvrtaste kuće obasjane farovima njegovog automobila imale su sivkastu boju a ulice prašnjave i ako se nazirao asfalt. Prođe kroz centar i skrenu u malu uličicu. Na njenom kraju stajala je reklama hotela.
-Gde idemo?-nabusito izgovori.
-U hotel...ne misliš da bi veselje pokvario Halitu i Sureji zbog tvog plesnog performansa?-zajedljivo procedi.
Lilit ljutito povuče veo zaklanjajući ukras i lice, izađe iz kola i pođe za njim rešena da traži odvojene sobe, na pamet joj nije padalo da ostane u njegovom društvu.
Mladić se pojavi na drugo zvono i otvori vrata. Osmehnu se ljubazno i propusti ih u malo predvorje sa sklepanom recepcijom od drveta. Na podu je bio mozaik od pločica koji je podseti na hamame.
-Uzmi dve sobe...ne želim noćas...
-Briga me šta ti želiš...nećemo se odvajati, to sam ti na samom početku rekao! Ovo nije Jermenija, ovde vladaju drugi zakoni.
Išli su za momkom kroz uske hodnike osvetljene slabim svetlom, ježila se od ovog mesta jer ničega nije bilo posebnog sem žućkastih zidova i škiljave svetlosti. Priđe jednim vratima i otvori ih uz naklon. Uđe i pokaza sobu ne veću od par kvadrata sa krevetom od drveta za jednu osobu, klimavim ormanom, stolom od pruća i stolicom. U samom ćošku uzan hodnik i malo kupatilo sa tušem, umivaonikom i klozetom zadovoljavajuće čistoće. Gledala je zaprepašćeno ne verujući da će prenoćiti ovde...zausti da kaže ali Viktorov glas je preseče.
-Hvala Vam...soba je u redu-izvadi par iranskih novčanica i tutnu mladiću u ruke.
U polutami sobe stajala je pored stola spremna za svađu. Odmeri pogledom prostorom i reče.
-Veujem da ćeš ti kao džentlmen spavati u stolici jer ovaj krevet nije dovoljan za oboje!
Okrete se kao oparen i u dva koraka dođe do nje.
