Saih Dališ šetao je ispred šatora očekujući vesti. Njegova pojava izazivala je strahopoštovanje kod sunarodnika, decenijama unazad čvrstom rukom, držao je pleme na okupu. Krupan i snažan, pravi gorštak ponosno je isticao Jezidsko poreklo poštujući zakone i običaje. Niko nije mogao osporiti, pod njegovom vladavinom stvari su krenula na bolje. Puno utrošenog vremena na razgovore sa jermenskom vladom urodile su plodom. Najviše se zalagao na poštovanju dva naroda što je naišlo na veliko odobravanje obe strane. Mnogo je polagao na obrazovanje i lečenje, u školama su deca na matarnjem (kurmandži )jeziku pohađala nastavu. Redovni zdravstveni pregledi su povećali svest u narodu i uticali na bolji kvalitet života. Od davnina se znalo da su vrhovi Malog Kavkaza štitili Kurdska plemena, to je bilo njihovo carstvo. Rađali se i umirali gospodareći surovom planinom.
Starac lupi štapom i zari ledeni pogled u mladića pored sebe.
-Edin, i...šta dalje? Dovukao si me ovde uzalud! Janus nikada neće dati svoju ćerku takvom slabiću kao što si ti-zareža na njega lomeći mu kosti modrim pogledom.
Bledo lice momka izgubi i poslednju kap krvi, jedva izusti.
-Mislio sam da ćeš mi pomoći...
-Pomoći? Zašto? Jesi mi unuk ali da sam na Janusovom mestu ne bih ti ni ja dao svoju miljenicu.
-Kako...nisam ja baš toliko loš. Deda ti me nikada nisi voleo...vidim da sam ipak trebao poslušati oca.
-Jeeel? Oca?....Hahahhahhahahahha...kakav otac, takav sin!-lice mu se još više namrači i ispod sedih brkova blesnuše beli zubi.
-Ne znam zašto nas toliko mrziš? Nismo ništa loše učinili, uvek smo te podržavali-mladić skoro zacvili.
-Kadir je dobar kao klimav zub a isto toliko i siguran...od njega nikada muškarac! Muka mi pripadne od vaših plitkih mozgova zanesenih nekom slobodom govora, raskalašnim načinom života i praznim deklemovanjem. Ira je od vas napravila pekmeze...-besno tresnu štapom o visok kamen.
Njihov razgovor prekinu zvuk kamioneta. Oblak prašine proguta stado ovaca koje pobegoše prema drugom kraju visoravni.
Saih skupi oči pokušavajući da prepozna kola i vozača, premesti nogu oslanjajući je na stenu i podvuče ruku pod kožni gunj. Prsti mu dodirnuše hladnu dršku pištolja. Vremena su bila čudna, bilo je i onih koji ga nisu voleli iz puno razloga. Surovo je kažnjavao ne poštovanje zakona i običaja.
Začkilji odmeravajući pogledom mladog čoveka kako izlazi iz skupocenog automobila. Zadivi ga hod i držanje nepoznatog, njegov pogled nije silazio sa starčevog lica otkrivajući snagu i hrabrost. Jermen. Iz nekog razloga oni su uvek imali dozu straha kada bi zalazili na zemlju Jezida, ovaj momak ne.
-Dobar dan... Saih Dališ?-dubok glas odjeknu.
Starešina zari zenice u njegove i tihim glasom odgovori.
-Zavisi...ko pita?
-Oprostite...ja sam Viktor Sarkasov, vaš komšija...dole iz Dilidžana.
Za trenutak nastade muk...posmatrali su se par sekundi i starac polako pruži ruku u znak pozdrava.
-Izvoli momče...ja sam Saih. Kojim dobrom?
-Trebaju mi čobani i par snažnih momaka za poljoprivredne radove. Rekli su mi da mi vi možete pomoći.
-Mogu ali ne ovde. Budi moj gost...idemo popiti rakiju i zapaliti duvan –upilji još jednom u njega tražeći onaj poznati tračak straha. Ništa...
-Hvala na pozivu...rado ću prihvatiti vašu ponudu.
Vetar je brisao nepreglednom čistinom i upadao u prevoje zavijajući kao čopor gladnih vukova. Obasjane Suncem livade su se protezale kilometrima bez ijednog drveta. Iznad, u oblacima snežni vrhovi Kavkaza. Najbolja trava i izvori...raj za stada ovaca i krda krava. Prelepi pejzaž pucao je na sve strane otkrivajući lepotu prirode koja se prelivala u svim bojama mrke i zelene.
