I poslednji balon našao je mesto u gomili istih izvlačeći joj osmeh. Salon je izgledao kao velika igraonica ukrašena rođendanskim rekvizitima koje je naručila par dana ranije. Nije želela Anuk ostaviti bez proslave smatrajući da je to najbolji način da joj skrene misli sa oca. Jako je patila i zapitkivala kada će Martin „sići sa neba" i ponovo biti njen tata a ne tamo neki „anđeo" kojeg noćima uzaludno čeka. Lilit je pokušala na svaki način ublažiti i onako komplikovanu situaciju potpuno stranu devojčici koja je mnogo izgubila za kratko vreme. Odjednom se našla u stranoj zemlji, drugom okruženju i bez drugara sa nepoznatim ljudima koji govore čudnim jezikom. I sama je danima bila tužna i to je plašilo. Jedina svetla tačka je ogromno dvorište koje je polako dobijalo oblik dečijeg parka.
Devojčica se satima ljuljala pokušavajući da vidi šta ima iza velikog zida. Iz nekog razloga nije smela izaći van gvozdene kapije. Tog jutra je probudila Rosa kloparajući papučama po kamenoj stazi. Izviri se kroz zavesu i viknu.
-Teta Rouz danas mi je rođendan!
Žena podiže glavu i pogleda u plave uvojke ne razumejući ni reč od onoga što je rekla. Široko se osmehnu i mahnu pokazajući rukom da je sačeka. Obrisa znoj sa čela ulazeći u kuhinju. Doručak je bio spreman samo još da podgreje mleko za malenu. Danas bi trebalo da se pojavi devojka zadužena za čuvanje Anuk. Uz nju će brže naučiti jezik i sve rešiti muka. Osećala se nemoćnom kada god bi dete pokušalo sa njom komunicirati i ma koliko se trudila, ništa nije razumela. Sa plavim okicama i umilnog glasa kupila je svojom lepotom i u njoj izazvala jak zaštitnički poriv.
-Lena, postavi sve na tacnu, nosim doručak u dečiju sobu – prostreli pogledom ženu pored šporeta.
-Dobro šefice...što se odmah ljutiš? Može i sići do kujne i jesti kao sav normalan svet. Ne treba decu učiti...-razveza priču smejuljeći se.
-Nisam tražila od tebe savete, daj tacnu i drži jezik za zubima – Rosa je odmeri ljutito, otvoreno pokazujući netrpeljivost.
I ako žena iz naroda sa završenih par razreda osnovne škole umela je dobro proceniti ljude. Nije volela brinuti tuđu brigu, imala je dovoljno svojih. Krupna i u godinama poboljevala je boreći se da što duže ostane na nogama i pomogne deci. Skupljala je svaki dinar radeći neumorno. Kod Sarkasovih je provela skoro dve decenije i vremenom postala kao član porodice. Mnogo toga je prošla, mnogo toga videla i znala. Ćutanjem ih štitila od zlih jezika, ni jedna tajna koju je znala nije prešla visoke zidine. Bogatstvo nikom nije donelo potpunu sreću pa ni njima, mnogo suza je proliveno u kamenim zidinama.
Mladu gazdaricu Lilit poznavala je od pelena, pred njenim očima je rasla sedeći u prašini sa ostalom komšijskom decom. Mnogo puta joj je pružila komad hleba ili bonbonu u retkim prilikama žaleći devojčicinu sudbinu. I kako uvek biva, od ružnog pačeta postade najlepša devojka u celom Tavušu. No, život nije torta sa šlagom. Ljubav sa mladim gazdom pretvorila se u košmar, izdana i ponižena završila je na drugom kraju sveta. Utočište je našla u zagrljaju njegovog mlađeg brata i postala paravan za tešku porodičnu tajnu o kojoj je Rosa godinama ćutala. Pokojni Armen nije imao drugi izlaz, morao je prihvatiti kao snaju i smiriti strasti zbog gospođe Eme. Na kraju Lilit je bila najbolje rešenje. Prećutan dogovor je ispoštovan, stari gazda tražio je da zaborave Jermeniju ili bar za njegova života nikada nogom ne kroče u Dilidžan. Bili su to teški dani, sećanja ispunjena gorčinom još uvek su joj izazivala suze i teskobu u grudima. Ljubav između dvoje zaljubljenih prekinuta je iz istih razloga kao i mnoge pre njih, poreklo i status. Gutala je bol dok je spremala za venčanje, sirotica nikog nije imala...otac propalica a majka ubijena na monstruozan način. Hladna kao led obučena u predivnu venčanicu nepomično je gledala svoj odraz u ogledalu zauvek se opraštajući od sreće i čoveka kojeg je volela. Njena lepota otapala je i najtvrđa srca ispod belog vela, gracioznom hodom stala je pored čoveka i zavetovala se na večno ćutanje a da to nije znala. Sa Martinom je dobila mir i ugled opravdavajući majčinu smrt sveteći se za prolivenu krv onima koji su okrenuli glavu i onima koji su mogli pomoći a nisu hteli. A najviše njemu, Viktoru Sarkosavu.
