Tahira umotana u vunenu maramu brzo se kretala uskim stepenicama. Od ranog jutra pratio je čudan osećaj, nemir se uvukao u nju kao šejtan ne dajući joj u miru popiti kafu i završiti kućne poslove. Pogleda prema oštrim vrhovima, teška sumaglica valjala se niz snežne padine Kavkaza. Čuo se krik ptica iz useka skrivenog od radoznalih pogleda izazivajući jezu, zima je napuštala visoravan brijući ledenim vetrom ogoljene pašnjake. Grane mladica pune napupelih cvetova krile su se ispod nebeskog svoda očekujući prve zrake Sunca. Jutro rastera i poslednji paperjasti trag magle ostavljajući sivilo polako otkrivajući skupinu kamenih kuća naslonjenih na oštro stenje. Kozija staza vijugala je od podnožja do vrha prateći kupasti oblik malog mesta skrivenog u nedrima planine. Uvuče glavu štiteći se od vetra i otvori drvena vrata. Zamače u polutamu prostorije bacivši pogled na okolne prozore.
-Dobro jutro...jedva dođoh. Donela sam mleka za Lilit-izgovori rečenice skidajući maramu sa glave.
-Hvala ti...nikada ti neću zaboraviti ovo što činiš za nas-Anuk je toplo pogleda.
-Ne govori gluposti...ja i Merjem smo bile najbolje druge, naše prijateljstvo je starije i od nas. I majke su nam bile prijateljice. Kako je Lilit?
-Dobro...ložila sam peć celu noć.
-Ne znam ćerko zašto je ostala u ovim vrletima...mogla je sa tobom otići u onu kako ti kažeš...Francusku? Same ste, bez zaštite...na milost i nemilost Dervinu i Kadiru. Čula si da im ni zakon ne može ništa i ako su ljudi svedočili da su videli Kadira na Đavoljoj glavi onog jutra kada se dogodila nesreća. On je zajedno sa svojim zlotvorima čekao Lilit da dođe. On je naredio da izvale stenu dok je stajala u klancu gledajući zlo koje su napravili od stoke –žena tiho prošaputa plašeći se da ne probudi mladu ženu.
-U pravu si Tahira ali i sama znaš kakva je Lilit. Nije želela pasti Volođi na teret, dosta joj tuđih kuća i gazda. Čeka da se sve stiša i onda napusti Jermeniju. Ne brini, naći ću načina da joj pomognem. Ipak je ovo najsigurnije mesto za sad. Oni misle da su nas se oslobodili, veruju da smo napustile zemlju. Sada neka se jedu međusobno. Nisu ni oni večni, ima još poštenih i hrabrih ljudi.
-Mamaaaaa...mama...-njihovu priču prekide glas iz sobe.
-Evo me...pričam sa teta Tahirom. Donela je mleka.
Probudila se sva u znoju...isti san je proganjao noćima, pad sa konja i ledena voda puna kamenja. Oporavila se nakon operacije ključne kosti ali je bol povremeno opominjao pri naglim pokretima ruke.
-Dobro jutro dušo, kako si spavala?-Anuk se široko osmehnu ugledavši njeno nabusito lice.
-Ne baš dobro...muči me rame i ubija ovo „mirovanje". Imam utisak da sam teška dvesta kilograma. Mislim da je konačno došao dan našeg odlaska, za koliko nas vremena možeš spakovati i organizovati prevoz? Ne želim dete roditi ovde.
-Ne znam...možda dva dana, prilično si me iznenadila –njene oči se zalepiše za ćerkino lice pokušavajući da pronikne u njene misli.
-Odlično! Verujem da su se strasti smirile, prošlo je dovoljno vremena, verovatno su našli drugu zanimaciju. Jedino što me brine...-zvuk Anukinog telefona je prekide.
-Izvini dušo, Volođa me pokušava dobiti celo jutro...vraćam se za minut.
Lilit prevrnu očima i leže ponovo na jastuk. Nije prošao dan a da je muž ne pozove, očigledno je Anuk čarobnica. Nakon toliko godina braka Volođa se ponašao kao zaljubljen školarac. Namršti se za trenutak ljuta na sebe...ako je iko zaslužio da bude srećan to je Anuk. Zamisli se za trenutak i kroz glavu joj prođe misao ni malo prijatna...život je naučio da nikada nije onako kako izgleda. Nikada nije čula reč njihovog razgovora, majka se skrivala iza kuće i pričala samo da je ne uznemirava, ni jednog trenutka nije želela da zna za njen život. Okrete se kada začu korake i pogleda Anuk ravno u oči. Primeti da je uznemirena i ne izdrža. Istrča sa pitanjem i ako nije želela zabadati nos u tuđe stvari.
