Ležala je na ljuljašci posmatrajući smaragdno jezero i uživala slušajući poj ptica. Jesen se bližila kraju ali nije popuštalo ni za korak, nizali su se vreli dani jedan za drugim. U laganoj haljini sa lepezom u ruci hladila je lice štiteći se od Sunca. Rado bi uskočila u vodu koja je mamila bojom i svežinom natkrivena gustim drvećem ali nije smela rizikovati. Trudnoća je mnogo promenila, najviše je brinula bezbednost deteta. Nedostajale su joj duge šetnje sa Vanom, širina i sloboda koju je samo mogla osetiti prelazeći kilometre njihove visoravni. Nadala se da će imati priliku kada sve prođe ukrasti par sati za sebe i otisnuti se u nepregledno prostranstvo šuma i pašnjaka.
Osmehnu se kada ga ugleda kako razgovara sa Martinom na drugom kraju dvorišta. Bio je sve što je želela, njegova široka ramena oličenje snage, tamna kosa koja se presijava na popodnevnom Suncu praveći kontrast beloj košulji i muževnost kako izbija iz svakog njegovog pokreta.. Telom joj je prođe jeza pri pomisli na sve noći provedene u vrelom zagrljaju, on je umeo voleti bez ijedne izgovorene reči ljubavi. Svaki dodir je budio strast koja je sve više rasla stvarajući ogromnu želju za blizinom koju nisu mogli kontrolisati. Osećala je fizičku bol kada bi zbog njegovog posla bili odvojeni. Često se pitala čime je zaslužila ogromnu sreću zbog ispunjenih snova? Sudbini ili ima nešto veće i od nje same? Zatvori oči za trenutak vraćajući se na priču koju je ispričao o njegovoj majci...oboje su imali gene Jezida, možda jedan od razloga da ljubav plane. Nakon svega i Anuk joj je na neki način postala draga i ako su još uvek bile na distanci. Nešto je falilo, nedostajalo...nikada nije ispričano do kraja šta se zapravo dogodilo, zašto se odjednom ponovo vratila u njen život? Zašto joj je majčin i Armenov odnos bio čudan? Oboje su imali isti izraz na licu...zavernički ali pun netrpeljivosti.
Jedino se radovala zbog sestara, obe su postale jako važne u njenom životu, na neki način delile su sličnu sudbinu. Njihov otac jeste imućan čovek ali vrlo krut i strog, nije krio razočarenje što nema sina. One su za njega bile samo glavobolja i nepotreban trošak. Zahvaljujući Anuk imale su dovoljno za lep život, ona je bila jedina koja je umela sa Volođom.
Pogleda u telefon proveravajući datum, za koji dan je Amelijin rođendan. Obećala je da će doći u Dilidžan čim završi sa serijom koncerata. Pogleda u braću i oči joj zasijaše, sestra sigurno nije dolazila samo zbog rođendana, između nje i mlađeg Sarkasova razvio se poseban odnos. Ljubav se osećala u vazduhu na koju su svi gledali blagonaklono sem Armena. Njemu se nikako nije dopalo što oba sina imaju veze sa izvikanom familijom i ćerkama problematične majke. I njena trudnoća nije naišla na oduševljenje starog Sarkasova. U dubini duše se nadao da taj brak neće potrajati, najteže mu je palo što je Viktor izgubio glavu za njom. Zvuk telefona trže je iz razmišljanja.
-Halo...reci Majra...
-Moraš doći u planine, bliži se cepljenje stoke...-začu snažan glas sa druge strane.
-Znam...nisam zaboravila. Dolazim sutra uveče, da li imamo dovoljno radnika?
-Imamo, neki su došli iz drugih sela. Vratićemo uslugu kada njima bude potrebno. Sve je spremno za tvoj dolazak.
-Hvala ti, vidimo se sutra –prekide vezu. Prvi put nakon toliko vremena nije želela otići u dedinu kuću. Nemir je uvek proganjao kada su morali biti razdvojeni. Viktorov posao nije mogao čekati jer svim silama želeo se što pre odvojiti od oca i stvoriti sigurnost za njih dvoje. Opet, i ona je imala obaveze prema onom što bi deda najviše želeo, očuvati status zajednice i stabilnost plemena.
Magla se vukla kotlinom skrivajući vrhove Malog Kavkaza. Na prevoju iznad klanca stajala su dva šatora iz kojih je tanak dim klizio niz utabanu stazu. Sedela je za stolom ispijajući topao čaj i pričala sa predradnikom. Skupljanje stoke je bio jedan od najtežih poslova, malo radne snage i teški uslovi života mnoge su naterali da potraže sreću u drugim zemljama. Ove godine je imala sreće, na vreme su obezbeđeni ljudi i zbog toga joj nije teško palo čekanje zaostalih grla sa udaljenijih pašnjaka. Za trenutak izgubi nit kada se misao zari u njeno srce kao ledenica, nemir je mučio poslednja dva dana. Od Viktora je dobila kratku poruku da neće doći kako su se dogovorili, morao je iznenada otputovati na istok Irana, pojavio se čovek koji želi prodati zemlju. Pokušala je ubediti sebe da je sve u najboljem redu ali Dalija joj nije izlazila iz glave. Teško je zaljubljenom srcu objasniti da se nema par minuta u toku dana za glas voljene osobe. Ponos joj nije dozvoljavao da zove i ako je duboko u duši patila. Volela ga je iskreno i duboko, volela ga je od kada zna za sebe...on je uvek bio centar njenog malog univerzuma. U svakom sanjarenju Viktor je bio vitez na belom konju, u svakoj suzi izvor patnje. Majra je bockala šaleći se na račun njenog neraspoloženja ali kako je odmicao treći dan i sama se zabrinula.
