-Rezultati su u redu, zadovoljan sam vašim stanjem. Nadam se da imate u blizini bolnicu gde možete proveravati vaše stanje i stanje deteta-doktor se osmehnu i pruži joj papir od ultrazvuka.
-Hvala vam doktore...sada sam mirna.
-Drago mi je jer vi ste jedna od retkih koja je uspela ostati prirodnim putem trudna.
Merjem za trenutak zapanjeno pogleda u sedokosog čoveka u belom mantilu i zbunjeno upita.
-Kako to mislite? Zašto jedna od retkih? Da li postoji problem? Beba je sigurno u redu?- napeto je očekivala odgovor strepeći da će nešto strašno izgovoriti.
-Gospođo, sve je kako treba...jedan jajnik je odstranjen...a drugi u prilično upitnom stanju. Sigurno ste operisani. Na aparatu se sve vidi – doktor joj pokaza prstom na snimak.
Stajala je kao kip pokušavajući da se fokusira na jednu sliku od milion drugih i klimnu glavom u znak odobravanja, bilo je izlišno pričati dalje jer operacije se nije sećala.
Izašla je ispred bolnice i na brzinu smotala papire prilazeći Timuru.
-Gotovo. Sve je u redu-izgovori u jednom dahu hvatajući ga ispod ruke jer je bio prilično povređen što sa njim nije podelila odlazak kod doktora i ultrazvuk bebe.
-Hvala Bogu...srećan sam zbog tebe –promumla i jedva se osmehnu.
-Timur, ne duri se! Veruj mi, osećala bi se loše da si bio sa mnom. Nisi otac, a ja ne znam ko je muškarac čije dete nosim. Užasno mi je loše zbog toga i sve više imam pritisak u glavi pokušavajući da povežem slike. Nadam se da razumeš?-nervozno uzvrati zabacujući kosu.
-Shvatam, ipak boli što pokušavaš na neki način postaviti distancu između nas-tiho izgovori.
Hodala je par minuta u tišini tupo posmatrajući izloge a svo vreme vrtela film koji je imao mnogo više praznih slajdova od slika baš onda kada se trudila povratiti sećanje. Imala je intervenciju, postojala je velika mogućnost da nikada ne ostane trudna a ipak, jeste. Zastade na trenutak i pogleda Timura, oči su joj gorele čudnim sjajem...on je nešto znao što ona nije.
-Reci mi ko je bio sa mnom u autu kada si me našao? Gde se dogodila nesreća?
Mladić preblede i skloni pogled, nije smeo otkriti pravu istinu jer tako je savetovao lekar. Morali su strogo voditi računa da ne sazna ništa što bi je uznemirilo.
-Merjem, o tome ne mogu pričati...dr Danovian je rekao...
-Ne zanima me šta je doktor rekao, kako ne shvataš da me sve ovo ubija? Trudim se shvatiti i uvek nailazim na zid. Majra je rekla za onog starca da je moj deda po majci, a po ocu? Ko je moj otac? Gde su moji roditelji? Zašto taj deda ne vodi brigu o meni ako je uopšte to što jeste? Osećam da nešto ne valja i da sam iz nekog razloga zatvorena u onoj divljini!-povisi ton.
-Molim te, nemoj se uzbuđivati. Misli na bebu. Vremenom ćeš se svega setiti, za sada mora ovako. Veruj mi.
-Ok...ništa neću pitati jer vidim da od vas sigurno neću dobiti odgovor. Vrati se u hotel...želim biti malo sama –stisnu vilice sevnuvši očima.
-Ne znam...nisam za....
-Timuuuuur...nisam dete. Ne brini, neću daleko. Želim otići do ugla i kupiti svakom po dar, želim se opustiti i provesti vreme sa svojim mislima. Dobro sam!
Šetala je razgledajući izloge, male taverne, piljarnice i sve u nizu kao niska dragulja različitih boja i veličina. Ulični svirači svirali su poznati šlager široko se osmehujući za svaku napojnicu koju bi dobili, zastade slušajući predivne note fascinirinana njihovim izvođenjem. Činilo joj se kao da je na nekoj drugoj planeti ispunjena ljubavlju i čudnim nemirom. Nije osećala strah, kao da je nekada davno bila na istom mestu i vratila se po još sećanja svakim novim korakom koji bi načininila. Usne joj se razvukoše u osmeh, prvi put nakon dugo vremena bila je potpuno slobodna duboko povezana sa malim bićem kao najdražim saputnikom. Prošlost je nešto jako mračno, strašno i mučila je svaki put kada bi pokušala otvoriti vrata i radoznalo zavirila u ništavilo. Odmahnu glavom i uzdahnu ne želeći kvariti prelep dan, imala je vreme samo za sebe.
