Bližio se praznik i ceo Dilidžan je pričao samo o proslavi. Ema je predano radila na organizaciji sa mnogo više elana nego ikada pre, sreća se vratila u dom Sarkasovih. Ništa nije pitala krijući osmeh svaki put kada bi videla vrele poglede dvoje mladih i čula tiho koračanje po hodnicima u gluvo doba noći. Na kraju je ispalo baš kako treba i ako se duboko kajala zbog pometnje koju je napravila očigledno bez razloga...za sve treba vreme. Sa Saihom je bila u vezi ne prepuštajući slučaju sve što se dogodilo sa Irakom i „rođakom" koji umalo dođe glave Lilit. I ako se ništa nije dešavalo nešto joj je govorilo da treba biti na oprezu. Priđe prozoru privučena razgovorom i usne joj se razvukoše u osmeh, Rosa je grdila momka zbog lošeg pazara. Momak se premeštao s noge na nogu crveneći u strahu da ne dobije otkaz zbog pogrešno kupljenih namernica. Stara dama prekide služavkinu viku.
-Rosa, molim te pozovi Lilit...nije u sobi.
-Dobro gospođo...-prekide na trenutak predavanje mašući uzdignutim prstom nesrećnom mladiću i pođe prema kuhinji.
Žene su veselo čavrljale spremajući poslastice za feštu. Dvorištem se širio miris cimeta i vanile iz velikih pećnica. Kuhinja je odjekivala od glasova i blještala u šarenilu boja, prepuni stolovi povrća i voća čekali su vredne ruke mladih žena.
-Daria, gde je Lilit, gospođa je traži?-Rosa povuče mlado devojče za ruku.
-Ne znam...sada je bila ovde.
-Lilit...Lilit...-viknu prekidajući žagor.
Nastade muk...zgledaše se međusobno i jedna progovori.
-Ja sam je videla u dvorištu pre par minuta...zvala je Dina. Sigurno su otišli do grada, zafalilo je jabuka.
Starica preblede i žurnim korakom krenu na sprat. Nadala se da je negde u kući posebno sada kada je mladi gazda otišao do Yerevena. Ulete bez kucanja u sobu kod Eme i jedva izgovori.
-Nije u kući a ni u dvorištu...jedna cura reče da je videla kako priča sa Dinom.
-Dobro...sigurno nešto vezano za Vana, luda je za tim konjem...-zaneme za trenutak i preblede. Uze mobilni i pozva nadajući se da nije ono što misli.
-Teto...ne brini, dobro sam. Tu sam blizu vile...-glas je žuburio kao prolećni brzak.
-Lilit...nisi sigurna, molim te vrati se kući, odmah!
-Ne brini, dolazim za pet minuta.
Visoravan posuta poljskim cvećem i zelenim vreskama privlačila je na galop pastuva. Pusta i obasjana Suncem u ovo doba dana jer su čobani stada odvodili do postaja na mužu. Dovoljan razlog da se opusti. Zaboravila je na strah poslednjih dana, njene misli su bile ispunjene Viktorom...uživali su u svakom slobodnom trenutku prepuštajući se strasti. Ni jednog trenutka nisu spominjali budućnost samo iz straha da ne pokvare sadašnjost. Znala je da će jednog dana poželeti porodicu i da ona tu želju neće ispuniti. Sa tim se pomirila zahvaljujući na svakom zajedničkom trenutku ne komplikujući pričom njihov odnos. Nije bilo potrebe da ikada sazna za trudnoću i operaciju koja je njeno majčinstvo svela na minimum. Za to niko nije kriv, jednostavno tako je suđeno.
Mamuznu konja i polete kao vetar preko polja u nameri da stigne do vodopada, imali su desetak minuta na raspolaganju. Znala je da će Ema meriti vreme i biti prilično ljuta. Priljubi se uz samu grivu predivne životinje i zadrža dah čvrsto držeći ular. Leteli su poljanom kao vetar kada oseti snažan udarac koji je skoro obori iz sedla...oštar bol preseče dotok vazduha i gusta vrelina razli se njenim grudima. Spusti pogled na beli kaftan i sa užasom shvati kako krv natapa belu tkaninu...zamuti se pred očima i zaigra slika guste trave prošarane crvenim makom, svetlost dana lagano zgasnu i ona propade u tamu.
-Ne znam gazda...rekla je da će samo malo Vana prošetati. Bili su na padini svaki put kada sam izašao iz štale –radnik je objašnjavao Viktoru ono što je znao. Noć je odavno pala...bližila se ponoć.
-Zašto si je pustila?-jedva izgovori pitanje gledajući besno u Emu.
-Zar misliš da bih to uradila? Nisam ni znala kada je otišla!-starica zabrinuto izgovori. –Zvala sam Saiha i pitala da li je neko video od njegovih...već su potrazi. Bojim se...
-Čega se bojiš?-prekide je u pola rečenice.
-Uvek je jahala do vodopada, tamo su litice...užas me hvata kada pomislim da Van često ume biti neposlušan. A ona mu je sve dozvoljavala.
Njihov razgovor prekide zvono telefona, Viktor otvori vezu.
-Saih...samo što sam stigao iz Yerevana...-lice mu izgubi boju i sruči se na stolicu slušajući glas njenog dede. - Gde si ga našao? Dobro...krećem odmah...-spusti telefon na sto gledajući tupo u šaru na tepihu svestan bola kako mu razdire pluća.
-Šta se desilo?-Ema se pridrža za stolicu gledajući bledo lice posinka. Noge joj se odsekoše kada ugleda suze u njegovim očima.
-Našli su Vana pored litice, pogeđen je iz puške...Saih predpostavlja da je pala sa konja i survala se u liticu. Obavestio je policiju i vatrogasce da siđu do korita reke. Ne veruje da bi iko preživeo takav pad, sem toga ako su pastuva upucali ni nju nisu poštedeli.
Njegove reči je pokosiše, starica se uhvati za grudi i pade na pod bez svesti. Još jednu smrt nije mogla podneti.
Mesec se skrivao iza oblaka puštajući noći da gospodori surim liticama. Svetlost od lampi i ogromna vatra kao lomača u dnu klanca obasjavala je oštro stenje. Kilomtremima daleko se videla svetlost u kanjonu kako blješti i more iskri koje lete visoko ka nebu. Išao je gazeći preko kamenja ne štedeći snagu izbezumljeno tražeći bilo kakav trag nestale Lilit. Na svaki zvuk se okretao u nadi da je neko video. Lica su se smenjivala i sa divljenjem je gledao momke kako se spretno veru uz kanape zagledajući svaku stenu i šupljinu. Rotaciona svetla policijskih kola i hitne pomoći nazirala su se između guste krošnje drveća. Jeza mu je išla niz kičmu svaki put kada bi pogledao u ambis, nemoćno je gutao bol nadajući se da je nekim čudom preživela.
-Gazda Saih...gazdaaaaaa...-glas zapara noć zaledivši krv u žilama.
Viktor i starac kao bez duše poleteše ka ivici nesvesno pridržavajući jedan drugog. Jedan iz plemena mladić podiže nešto slično ogrtaču i osvetli ogroman kamen sa ogromnom krvavom mrljom. Starina se zanese i jedva izgovori.
-Šta drži u ruci?...Da li je dole moja unuka?
-Ne znam...izvlače nešto – Viktor jedva prošaputa.
Čekao je kao na iglama sve dok ne prepozna njen kaftan. Drhtavim prstima ga raširi i oseti slabost. Šta god da se dogodilo, izgubila je mnogo krvi...Lilit je umrla, poginula...nestala. Oštar bol ga preseče i iz grudi mu se ote urlik kao u ranjene zveri. Izbezumljen od bola izvuče pištolj i uperi Saihu u grudi... Pomračen um lud zbog očaja tražio je krivca, neko je morao platiti za njenu smrt. Jednom su je uzeli i lišili ga najveće ljubavi, nije bilo dovoljno...nisu ostali mirni dok je nisu ubili.
Modre dubine zasijaše mirom kada pogleda u cev pištolja, starac podiže dlanove prema nebu i šapnu.
-Uradi to...ne boj se, ja i onako nemam razloga živeti...ne oklevaj...hajde pucaj!
U deliću sekunde u tim očima prepozna isti ponos, istu lepotu zbog koje bi na kraj sveta otišao...baci oružje i skliznu niz stablo u travu nemoćno posmatrajući lice starog gorštaka.
-Nisam je uspeo sačuvati...ubio sam je, kriv sam. Radi sa mnom šta te volja! Ovo ne mogu podneti, bez nje ništa nema smisla –izgovarao je rečenice svestan da jedva i sebe samog čuje.
-Sinko, niko nije kriv...ponekad sudbinu ne možemo izmeniti ni kada bi dušu đavolu prodali. Sve što nam je preostalo da je kako dolikuje ožalimo!
-Kako ožalimo? Telo nije nađeno, možda....
-Ne zavaravaj se dete, uklonjeno je kao dokaz zločina. Bez tela nikog ne možemo osuditi, ostavili su dovoljno da znamo šta su učinili.
