-Zein, pripremi kola! Želim obići restorane na vodi – dobaci momku koračajući prema kući.
-U redu. Ljerkov je javio da je rezidba završena i da je mlada gazdarica zadovoljna.
Istog trenutka promeni raspoloženje. U biti nije mario šta ona oseća a sa druge strane nije mogao spavati znajući koliko je blizu. Pomisao na njihovu ljubav izazivala je gorak ukus u ustima.
Danima je sedeo zatvoren u sobi skupljajući poslednje atome snage boreći se sa sobom. Užasnut od samog sebe otimao se porivu da je ščepa za vrat nemoćno posmatrajući kako stoji u venčanici držeći pod ruku njegovog brata. Znao je da je Martin njena slamka spasa i jedini način da dođe do bogatstva. Ona više nije bila žena koju je zavoleo.
Ulete u sobu i tresnu vratima ljut zbog misli koje su se vrtele oko nje. Nije vredna ni jedne ali činilo mu se ako bi nestale prestao bi disati. Rojile su se u glavi i još više stvarale želju da je povredi onako kako je povredila ona njega.
Makadam je vodio kroz šumu otkrivajući proplanke okićene cvećem. Njihova lepota skrivena visokim stablima unosila je tako željeni mir. Smanjio je brzinu, put se sužavao i vodio prema drvoredu sa nizom drvenih kućica stapajući se u krajolik. Svaka od njih kao da je levitirala iznad blještavih brzaka nemirne rečice. Žubor vode i šuštanje zelenog lišća vraćalo je lepa sećanja. Pregršt uspomena buknu vrativši vreme na dane kada je sve bilo jednostavno i puno radosti. Ovde je sa Martinom igrao lopte, jurio za vevericama, pecao do mraka oduševljen ulovom. Ceo svet samo za njih. Oštar bol iskrsnu kao tamna sena i vrati ga u realnost od koje je želeo pobeći. Niko se ne miri sa gubitkom, svi nose isti bol tražeći milion razloga sve dok ne urade jedinu stvar, prihvate je...prigrle i krenu dalje. Pređe rukom preko čela kao da želi skloniti ono što ga tišti, uzdahnu duboko i pođe do prvog trema sa malim stolovima.
-Dobar dan gospodine...dugo vremena niste dolazili...-sitan starčić izađe iza šanka nasmejanog lica.
-Poštovanje gazda Amire...u pravu ste, čitava večnost...a opet, sve je ostalo isto! –skupi oči krijući nostalgiju.
-Eeeee sinko, brzo prođu godine i na kraju opet pamtiš samo lepe dane. Izvoli sedi...doneću posluženje.
Sedeli su zabavljeni neobaveznim pričama slušajući poj ptica kada ponestane reči. Ovo je jedino mesto gde duša pusti glas i krene da traži odgovore duboko skrivene u srcu.
-Viktor...o mnogo čemu smo danas pričali i nije da želim zabadati nos ali nešto u tvojoj priči fali?-sitne oči zasijaše piljeći u njega.
-Fali? Kako?-zbunjeno odgovori.
-Nisi ispričao šta se zapravo dogodilo sa njom? Ili...možda bolje da pitam, šta se događa sada?
Nervozno spusti noge sa drvene prečke i navuče tamne obrve krijući pogled. Promrsi jedva čujno.
-Ništa...udala se za mog polubrata kao što znaš, svi troje smo dobili što smo tražili. Martin je izvukao najkraću slamku i sa tim se ne mogu pomiriti.
-Razumem...veliki gubitak. Mhm...samo kada se setim... divan dečkić –spusti zamišljeno glavu i teško uzdahnu. Nabra lice, snažno povuče dim cigarete ispod oka posmatrajući mladog čoveka. Nešto ga je mučilo, nije mu dalo mira. Osetio je njegov bes pomešan sa dubokom tugom. Nakašlja se tiho i nastavi.
-Sinko, od ljubavi niko nije pobegao. I onda sam ti govorio da otvoriš oči, nisi poslušao. Ljubomora te zaslepila, nisi joj verovao kao ni sada. Zatrovali su te jer nekome nije odgovarala cura Jezidkinja. Bez imena, bez statusa još ćerka seoske propalice nedostojna gospodske kuće.
Viktor stisnu usne i sevnu očima. Ista slika blesnu u glavi, poigravala se sa obojicom. Sa njim je spavala u tajnosti a sa Martinom sate provodila u smehu ili slušajući nežne zvuke violine. Sedela je do kraja na dve stolice strpljivo čekajući povoljan trenutak za ostvarenje plana.
