Kralj Mafije 🔚

43

Oteta je sve je jasno kao dan. Očito su jako dobro znali gdje su kamere, pošto im se lice uopće ne vidi. Samo još nije jasno tko i zašto? Nisam trebao da je pustim samu, trebao sam ja da idem s njom. Moram se smiriti pod hitno, ovako nisam nikome od koristi, a najviše Karli. Luka je došao sa Ivanom i sve sam mu objasnio. Iako je ljut, znam da bi dao život za nju.

Sumnjam da ju je oteo od Gorana sin. Svima govori da će mi se osvetiti što sam mu ubio oca. Ma nije bolje ni zaslužio. Nikad nisam ni čuo za njega? Kažu da mali nema pojma o poslu, a želi nastaviti očevim stopama. Srlja tamo gdje ne treba.

Diego silujete telefon kao Lorenzo, Luka i Ivan. Zovu na sve strane. Sve koji bi možda nešto mogli da znaju ili da saznaju. Govore naređenja, raspituju se na sve strane. Dok sam ja oduzet. Moju ženu, moj smisao život su oteli usred bijelog dana. U jebenom šoping centru koji je pun, ali nitko ništa nije vidio. Kad se osvrnem oko, sebe shvatim da sam od kuće napravio jebenu jedinicu. Ni FBI mi nije ravan.

"Naći ćemo je." Diego me uvjerava. Ja ne mogu da mislim o nečemu drugome nego samo o njoj. Minute mi se čine kao sati, sati kao dani, dani kao godine.

"Brate, dosta je." Diego sjedne do mene. Ni sam ne znam koliko prošlo, ali prepostavljam dosta.

"Moraš se sabrati, trebaš nam. Ne možemo bez tebe. Makni osjećaje sa strane i idemo da pronađemo Karlu." Jebeno je u pravu. Moramo da je nađemo, ali to možemo samo ako se svi udružimo.

"Mali Lazarević ju je oteo." Kaže Luka, iako sam to i znao.

"Što ti imaš s njim?" Upita me.

"Ubio sam mu oca, to je sve što trebaš znati." Kažem hladno. Ne mogu mu reći zašto, jer ipak Luka ne zna istinu o meni i Karli.

"Zašto?"

"Jer je dirao ono što nije smio." Tu se naš razgovor završi.

Kad otvorim oči shvatim da ležim na nekom krevetu. Pokušam da pomaknem ruke, ali faking ne mogu, kao ni noge. Shvatim da sam vezana za kreveta i to nekim lancima. Kao grom me udari sjećanje. Sve boli, idioti su me prejako stisnuli. Ne mogu se ni pomaknuti.

"Šefe budna je." Kaže meni dobro poznati glas.

"Ti?"

"Ja. Zar si mislila si da će samo na tome ostati da me tvoj muž onako ponizi?" Ubrzo se pojavi neki lik od nekih možda dvadeset i pet godina.

"Lea ostavi nas same."

"Ali..." Pokušava se pobuniti.

"Nešto sam ti rekao!!" Zagrmi na nju i ona odmah sva bijesna izađe.

"Ti si Karla zar ne?" Upita me i klimnem glavom.

"Ja sam Zvonimir." Kao da me briga pomislim u sebi.

"Šta hoće od mene?" Upitam ga drsko.

"Hm..." Nasmiješi se perverzno, te me uhvati grubo za kosu.

"Moram priznati da nisam očekivao ovoliko hrabrost od jedne tako sićušne djevojke poput tebe. Malo zabave mi ne bi škodilo." Ne, ne, ovo se ne događa. Ne opet.

Cimnem se kad zavuče ruku u moje hlače.

"Miči se od mene skote." Počinjem da se koprcam, osjetim da sam ga nekako udarila u stomak, da ni sama ne znam kako.

"Prestani da se koprcaš." Govori dok se drži za stomak.

"A ti prestani da me diraš!!" Brecnem se i odmah se zaleti i udari me svog snagom u trbuh da mi ponestane zraka.

"Sad ćemo da vidimo kome ćeš ti da naređuješ." Kaže kad me opet udari, a ja ne mogu ništa.

"Koga ćeš da udaraš?" Udarac