Završna reč

1

Muzika je jedina stvar koja moj mozak može da opusti. Kada izgovaram tekst pesme u glavi mi nisu svi sporovi koje vodim, niti dokumentacija koja mi je ostala da je pregledam. Čak mi nije ni na pomolu posao. A kada nju stišam, kao da se vratim u stvarnost. Užurbanu, zatrpanu obavezama, surovu realnost. Zato se trudim da svaki put, kada sam sama, uživam u njoj maksimalno. Imam na disk narezane omiljene pesme i one se samo vrte u krug.

Dok putujem ka porodičnoj kući pomeram se u ritmu pesme dok gazim preko sto. Ako me neki radar uhvati, stanjiće mi novčanik za dobru sumu.
Malo pretičem, malo opušteno vozim.

U jednom trenutku dok sam pevala refren pesme slučajno sam pogledala u desnu stranu. Ne, to nije bila lepa priroda, niti neka znamenitost. To su bila kola sa polupanim staklima pored kojih je Relja stajao. Toliko snažno i naglo sam zgazila kočnicu da je tip iza mene bukvalno legao na sirenu zaobišavši me psujući sve po spisku.
Ubacila sam u rikverc te se vratila do proširenja gde je stajao. Uplašeno sam izletela iz kola gledajući čas u njega čas u staklo okolo.

"Relja!"

Viknula sam dotrčavajući do njega, a on je, onako naslonjen na vozačeva vrata podigao pogled i odmahnuo glavom.

"Pobogu šta se dogodilo?"

Unezvereno sam ga gledala dok mi je srce lupalo sto na sat.

"Šta ti radiš ovde?"

Ignorisao je moje pitanje postavljajući meni drugo.

"Krenula sam na ručak. Sada mi odgovori. Šta se ovde dogodilo?"

Udaljila sam se korak unazad da osmotrim celu situaciju dok je on ćutao i izdisao.

Podigao je glavu te me pogledao pravo u oči. Mislila sam da će mi reći nešto normalno, za promenu, ali ne. Neće se taj nikada promeniti.

"Ne treba da te interesuje."

Prešao je s noge na nogu gledajući u daljinu puta s moje leve strane. Prišla sam otvarajući vozačeva vrata. Kada sam pognula glavu da pogledam unutra očula sam škripu zuba.

"Bar sada ne budi derište i lepo mi reci. Koji đavo se ovde dešava? Jesi li povređen? Ko te udario?"

Ređala sam pitanje za pitanjem dok sam gledala u razbijeno staklo od šoferšajbne i svih prozora. Ovo nije za zajebanciju. Zatvorim vrata te ga pogledam, a on i dalje po svome.

"Ne gledaj me."

Izgovori dok prolazi rukom kroz kosu. To radi samo u situacijama kada je ili jako iznerviran ili neodlučan. U ovom slučaju je ovo prvo.

Skupim hrabrosti te pogledom pređem preko cele njegove figure i umalo ne vrisnem kada na beloj majici koju je nosio ne uočim veliku crvenu mrlju. Ruke su mu razrezane od stakla, a čak ima rez i na čelu. Kako ovo nisam odmah primetila?

Priđem mu uplašeno te moje ruke mahinalno polete do mesta gde najviše krvari.

"Krvariš!"

Vrisnem, a on i dalje ćuti, verovatno svestan svega. Rad srca ne mogu da obuzdam. Noge su počele da mi se tresu od straha, a on...Nonšalantno stoji kao da sladoled jede.

"Smiri se."

Ha! On meni govori da se smirim, a iz njega lije krv. On je izranavljen, a ja... Ja ovde paničim kao da su mene prostrelili.

"Jesi li zvao hitnu? Policiju? Gde je čovek koji te je udario?"

Pokušam ponovo da izvučem nešto iz njega ali ne ide. Ćuti. Zašto? Zašto danas baš moraš da se inatiš?