Završna reč

29

Rea
Rossi

Ja nisam stena.
Niti osoba bez osećanja,
Suza.
Ja se samo trudim da svoju bol sakrijem i ni sa kim je ne delim jer sam svena da svakoga nešto mori.
Ali sada, dok mi se duša kida od plakanja nad telom svoje prijateljice jedva i primećujem gužvu koja se stvorila oko nas. Ljudi viču, vuku me, pitaju šta se desilo, a ja ćutim, plačem i gledam u Keli.
Zašto svi dobri ljudi odlaze prerano? Zar ne trebaju da ostanu ovde, na zemlji, gde vlada rasulo i da pomognu da se svet oboji u lepše boje?
"Rea!"
Hanin glas me cecne, te je sva onako uplakana pogledam kada dotrči do mene.
"Šta se dogodilo? Da li si dobro?"
Pala je na kolena pored mene sklanjajući mi kosu sa lica.
"Šta?!"
Vrisnula je kada je u mojim rukama videla Kelino izranavljeno, krvavo, mrtvo telo.
"Ubili su je."
Procvilim dok jače stežem telo uz svoje.
"Smiri se...Je l' neko zvao hitnu?"
Povikala je podižući glavu, a jedan čovek se probio kroz masu koja nas je opkolila.
"Zvali smo i policiju i hitnu, stižu za par minuta."
Brzo je dao odgovor na Hanino pitanje dok sam se ja raspadala.
"Ja sam pozvala tatu i Relju, dolaze."
Progovorila je dok je pokušavala da me podigne s poda ali sam se ja opirala.
"Zašto? Kakve veze ovo ima sa njima?"
Iznervirano je upitam dok ona odmahuje glavom.
"Ubili su je!"
Vrisnula je na mene.
"Držiš leš u rukama i pitaš me za šta će ti oni?"
Besnela je na mene kao da sam ja kriva za celu ovu situaciju. Podlakticom sam obrisala suze s lica te sam nevoljno izdahnula.
"Ako mogu da je vrate u život, neka dođu."
Kratko sam izgovorila dok sam se cela tresla. Ovaj svet je lud! Samo kod nas može da se ubije žena i baci kao smeće na pod. Mi možda jesmo slabije ali nismo zaslužile ovakvo ponašanje.
Šta je nekome Keli uradila? Vodila je miran i povučen život. Bežala od problema ne želeći sa njima da se suoči jer nije smela. I eto. Završila je ovaj život kao propalica, a bila je sve sem toga.
"Evo ih! Tata! Relja!"
Hana je viknula dozivajući ih, a ja sam samo odmahivala glavom dok sam gledala u ranu na Kelinom stomaku. Životinje. Ovi ljudi ne zaslužuju da žive.
U momentu kada sam čula tupe korake kako nam užurbano prilaze, očule su se i sirene hitne pomoći i policijskih automobila.
"Rea!"
Entoni me je pozvao kada je stao pored mene te sam samo na sekund sklopila kapke, te sam rukom obrisala mokre obraze. Podigla sam pogled ka njima koji su me izbezumljeno gledali.
"Zašto se meni ovo događa?"
Upitala sam na izmaku snage dok mi je glas pucao pri svakoj reči.
"Pomerite se!"
Neko je viknuo te su se ljudi razmakli.
"Ustani."
Relja mi je prišao te je pokušao, sada i on, da me podigne s poda ali nisam se dala. Sve jače sam stezala Keli dok sam osećala kako mi zuji u glavi.
"Gospođice, smirite se i samo polako."
Dva doktora su čučnula pored mene te mi iz ruku uzeli moju prijateljicu. Vrisnula sam za njim kao da su mi oteli deo mene. Prebrzo se vežem za ljude i na kraju uvek ispadnem povređena.
"Dođi."
Relja mi je tiho rekao dok je ruke stavljao ispod mojih miški lagano me podizajući da stanem na drhtave noge. Gledala sam kako Kelino telo stavljaju na pokretna kolica koja su na sebi imala kesu. Zašnirali su je te tako samo dokazali šta sam i ja rekla. Mrtva je. Nije imala šansu ni da se bori za život.
"Da li ste vi povređeni?"
Jedan od policajaca me je upitao dok su me Hana, Entoni i Relja upitno gledali.
"Ne. Ja...Dobro sam."
Isprekidano sam govorila dok sam jednu ruku držala na Reljinoj koja je počivala oko mog struka držeći me da ne padnem. Tresla sam se kao da su me na struju prikačili.
"Idem sa njima."
Rekla sam policjacu istrgnuvši se iz Reljinog stiska te sam ih samo sve zaobišla.
"Ne, ne ideš sada nigde."
Entoni me zaustavlja hvatajući me za zglob ruke.
"Prvo se smiri."
Govori mi blaže dok ja odmahujem glavom.
"Ne želim da je pustim samu."
Puna inata sam govorila da sam pokušavala da izvadim svoju ruku iz njegove.
"Trebate da nam date izjavu."
Policajac koji je bezosećajno stajao pored nas je progovorio, a ja sam klimnula glavom.
"Idemo."
Govorim mu al' ne ne mrdam. Zaboga! Pustite me.
"Daće vam izjavu ali prvo treba da se smiri. I dalje je u stanju šoku, a dok je osoba takva od nje se ne uzimaju izjave jer često mogu da budu posledica straha."
Relja je diplomatski odgovorio policajcu koji je podigao obrve.
"Poznati ste mi."
Policajac je začkiljio u Relju koji je samo odmahnuo glavom.
"Sudija, Relja Moor."
Kratko je odgovorio, pa je gospodin pogledao u mene.
"A vi ste?"
Podigao je obrvu dok sam ga ja polu mrtva gledala.
"Advokat, Rea Rossi."
Progovorim kroz stisnute zube, a on napravi facu kao da se nečega setio.
"Pratim vaš rad po novinama i sajtovima. Odlični ste, nema šta."
Gledala sam ga u neverici dok se on smeškao.
"Nije vreme za to."
Hana je proskičala na njega, a on se trznuo te je brzo vratio nezainteresovan izraz lica.
"Očekujem vas u stanici za dva sata najkasnije."
Rekao je te se samo okrenuo i otišao u svoja kola.
U momentu mi se zavrtelo u glavi te sam brzo stavila ruke na nju. Ponovo mi zeleni pred očima dok mi orkestar u glavi svira.
"Moraš da sedneš, onesvestićeš se."
Hana mi brižno govori, a ja samo klimnem glavom te se nakašljem.
"Halo?"
Entoni se javi na telefon te se udalji od nas.
"Idem da dam izjavu, dobro mi je."
Govorim dok udišem duboko i gledam u dva para očiju koja me prekorno gledaju.
"Dobro sam, zaista."
Pokušam da ih ubedim, al' Hana odmahne glavom.
"Idemo u stan."
Povuče me za ruku te ja nevoljno krenem za njom.
"I posle me pitaju zašto baš advokatura...E pa zato što mi je preko glave da gledam kako nedužni ispaštaju."
Gunđam dok korak po korak idem sa njom do svoje zgrade.
"Hana."
Entoni je pozove te se obe zaustavimo okretajući se ka njemu.
"Idi kod majke. Zabrinuta je, a nisam joj dozvolio da krene sa nama."
Gledao ju je molećivo dok je Hana odmahivala glavom.
"Ne mogu da pustim Reu samu. Pašće negde. Pogledajte u kakvom je stanju."
Pokazala je rukom pored mog tela te sam se i ja sama zagledala u svoju krvavu trenerku i ruke. Izgledam katastrofa, ali ništa se bolje ni ne osećam.
"Hana idi, ja ću ostati sa njom."
Relja je progovorio te sam ga ja brzo pogledala. Ne može, ne želim. Ma nema šanse.
"Mogu sama."
Kažem kratko, al' kao da ne postojim tako me i iskuliraju.
"U redu onda."
Hana se nevoljno složi dok ja izdišem.
"Idi i ti. Nema potrebe da se zamaraš. Daće izjavu i vratiću je kući."
Relja se obrati Entoniu, a ja se bezglasno, cinično, nasmejem. Bože, od toliko ljudi ti se zakačio za mene. Gde će ti duša?
"Možeš li sam?"
Entoni ga upita, a Relja klimne glavom smeškajući se.
"Ovo stanje će je držati manje brbljivom, tako da ću izdržati."
Našali se te mi priđe.
"Mogu ja i sama."
Ponovim, a oni me samo pogledaju.
"Rea, smiri se i samo polako. Sve će se saznati, krivci će dobiti svoju kaznu, a ta devojka će otići na bolje mesto. Ne šteti sebi zdravlje i ne sekiraj nas."
Entoni mi govori kao malom detetu, te se ja samo okrenem i polako krenem ka stanu. Ima da se uništim ako želim, neće mi niko govoriti šta da radim i kako da se osećam. Iz dana u dan osećam kao da se sve vise gubim. Za ovih par meseci desilo mi se više loših stvari nego što  i nekome za ceo život.
"Jesi li dobro?"
Relja me upita kada uđemo u lift, a ja samo podignem ramena.
"Ne znam šta bih ti rekla."
Iskreno kažem dok se naslanjam leđima na zid lifta.
"Proći će."
Govori dok me propušta ispred sebe kada se vrata lifta otvore.
"Nadam se."
Tiho odgovorim dok ulazim u stan i bacam ključeve na ormarić, kao i telefon.
Savijem se lagano da izujem patike koje su bile sve u tufnama od krvi te se ponovo zakašljem.
Šta mi je sad?
"Prehlađena si?"
Upita me, a ja odmahnem glavom.
"Nisam, ne znam zašto kašljem."
Odgovorim te uzmem patike i samo ih odnesem do kante za smeće. Sve ću sa sebe da bacim. Ne mogu da gledam više ni ovu trenerku niti išta na sebi što sam nosila dok sam je držala. Njeno telo je ležalo na meni, a ja to samo želim da zaboravim.
"Ima se, može se."
Relja prokomentariše dok prolazi ka dnevnom boravku.
"Naravno."
Nabusito odgovorim te se uhvatim za zid kada mi se ponovo zelenilo pojavi pred očima.
"Hajde da sedneš."
Relja mi zabrinuto kaže te ja odmahnem glavom.
"Krvava sam."
Kažem mu jer zaista ne želim i nameštaj da bacam.
"Pa ne mogu da te pustim u kupatilo samu. Srušićeš se."
Iznervirano kaže dok mi lagano sklanja kosu sa lica i stavlja mi je iza uha. Progutala sam knedlu u grlu kada sam osetila njegove prste na svom licu.
"Dobro sam."
Odgovorim te se samo povučem korak unazad. Njegovi dodiri izazivaju ospice na mom telu.
Ili se bar tome nadam, da bih mogla lakše da podnesem.
"Nisi. I ne inati se. Treseš se, muti ti se pred očima i svako malo kao da ćeš da se srušiš."
Nasmejala sam se na ovo te sam ga samo pogledala
"I da padnem neće mi biti prvi put."
Pametno mu odgovorim, a on iznervirano prođe rukom kroz kosu.
"Rea!"
Proreži na mene, a ja se brecnem na njega.
"Šta? Šta hoćeš bre od mene?"
"A da se samo presvučeš i očistiš vlažnim maramicama?"
Upita me, a ja odmahnem glavom.
"Hoću da budem sama, molim te idi."
Pokažem mu rukom ka vratima te se samo okrenem i krenem ka kupatilu sve više kašljajući.
"Rado, al' ne bih da ti se nešto desi, a ja sam obećao Entoniu da ću biti sa tobom."
Govori dok ide za mnom, a ja se samo besno nasmejem.
"Uvek ista priča. Ne treba mi tvoja pomoć ako si ovde samo da bi ispoštovao ono što si rekao ocu. Ne trebaš mi ovde ako zaista ne brineš dal' ću da padnem, a ne šta ćeš da kažeš Entoniu, ako padnem."
Iznervirano kažem te ne gledajući ga pokažem rukom ka vratima.
"Prenesi Entoniu da sam ti ja rekla da ideš, da ne bi bilo problema."
Cinično kažem okretajući se, te se ponovo uputim ka kupatilu. Iznervirano je izdahnuo te sam čula kako skida kaput sa sebe. Isti onaj što je nosio kada sam ga videla u sudnici. Znači, odatle je došao? Gde li je Gabrijela? Eh...Mora da besni sada na mene.
"Uđi u kupatilo."
Preteći tiho je izgovorio, a ja sam samo podigla obrvu.
"Ili šta će se desiti?"
Upitam ga iznervirano, a on me pogleda.
"Ili ću te skinuti i ubaciti u tuš-kabinu."
Cinično se nasmejem dok odmahujem glavom.
"Ne bi ti bio prvi put da to uradiš bez mog odobrenja."
Presečem ga pogledom aludirajući na noć pre.
"Ne bi i rado bih to ponovio."
Stegnem zube te podignem ruku u želji da ga ošamarim ali se on brzo izmakne hvatajući me za ruku i povlačeći ka njemu.
"Uđi u to kupatilo i ne testiraj moje strpljenje."
Tiho je rekao, a ja sam samo proškripala zubim drugom rukom ga udarajući u grudi.
Istrgla sam ruku iz njegove te sam samo demonstrativno ušetala u kupatilo, zatvarajući vrata i klizeći niz njih.
••••
Dok peškir obavija moje telo koje sam tolikom silinom i jačinom ribala želeći da saperem svaki milimetar užasa koji mi je dotakao kožu, stojim naslonje na mermernu ploču umivaonika i gledam se u ogledalo dok mi suze liju niz lice.
Nisam odavno plakala, onako istinski iz sveg glasa. Ali glasa više nemam...Zato se kao poslednji paćenik ogledam dok mi oči bubre i crvene, a usta se napajaju slanom tečnošću.
Toliko jako sam stegla ivice da sam osetila kako mi probijaju kožu.
Onako, u naletu besa, jednom rukom sam uspela da srušim svu kozmetiku koja je stajala ispred mene. Sve se razletelo po podu dok je meni krik napuštao usta, ali tih...Samo za moje uši.
"Rea?"
Relja je viknuo, te sam u sledećem trenutku čula njegove korake i ugledala kako se vrata mahnito otvaraju.
Ne želeći da dopustim da me vidim uplakanu brzo sam se okrenula rukama brišući suze i pokušavajući da smirim disanje.
"Jesi li dobro?"
Upitao me je dok mi je prilazio.
"Jesam."
Tiho sam rekla, nemajući želje da dopustim da čuje kako mi glas puca.
"Okreni se."
Rekao je blago dok mi je sve više prilazio.
"Želim da se obučem."
Progutam knedlu dok pokušavam da obuzdam suze koje nekontrolisano padaju. Zato ne volim da plačem, jer kada jednom krenem ne znam da se zaustavim dok sve ne presuši.
"Rea..."
Nežno me je pozvao te mi stavio jednu ruku na golo rame. Od njegovog dodira sam se stresla te sam se udaljila za jedan korak.
"Ne radi to."
Zavapio je, a ja sam samo odmahnula glavom.
"Izađi."
Na ivici da pustim glas i da se raspadnem, kažem te me on u tom trenutku iznenada okrene ka sebi.
"Nemoj."
Usprotivim se ali kasno. Uveliko sam se našla lice u lice sa njim, a njegov zabrinut izraz lica kao da me je ošamario.
Očekivala sam u najmanju ruku da će da mi se smeje ili da me zeza...Kritikuje, ponajviše, ali nisam očekivala da će me bez reči povući u svoj topli zagrljaj.
"Ljudski je plakati, nema šta da kriješ."
Govorio mi je nežno dok me još više približavao svojim grudima. Jednu ruku je držao na mojoj glavi, a drugu na struku. Bradu je stavio na moju glavu dok sam ja ruke nežno položila na njegove grudi.
"Ne plačem."
Odnegodujem dok svojim suzama kvasim njegovu košulju.
"Nevalja skupljati u sebi."
"Ne volim da me teše."
Kažem jednostavno dok pokušavam da se nateram da se sklonim iz njegovog naručja.
"Zato ne dozvoljavaš da te vide ranjenu?"
"Svako u sebi nosi neku bol ili patnju. Nikome u životu nije bajno. Pa ja zato ne želim da ikoga zamaram svojim problemima kada već imaju svoje."
Odgovorim mu iskreno, a on samo izdahne dok me jače steže. Osećam se tako mirno i kao da propadam u neki ambis. Lagano, lagano, a onda svaki otkucaj njegovog srca izazove da osetim kao da padnem na pod.
"Jednom ćeš eksplodirati."
"Dok postoje moja četiri zida, neću."
Kažem te se lagano odvojim od njega. Tada me ošine talas hladnoće te samo progutam knedlu.
"Malo sam ti umokrila košulju."
Kažem smušeno dok prstom prelazim preko dela košulje koji je mokar.
"Nije ni bitno."
Govori mi dok se okreće i otvara vrata od kupatila.
"Hajde da se obučeš, prehladićeš se."
"Već sam."
Kažem mu dok se udaljavm i kijam u ruku.
"Divota.."
Prokomentarišem te maramicom sredim nos koji je procureo.
"Gde ti stoji fen?"
Pogleda u moj turban od peškira na glavi te se malo zbuni.
"U sobi je. Daj mi košulju da ti osušim."
"Nema potrebe. Malo vode me neće ubiti."
Nasmeje se, a ja odmahnem glavom.
"Ne možeš da izađeš mokar."
"Osušiće se dok se ti spremiš."
On negoduje, a ja uporna. Odmahnem glavom, prevrnem očima te spustim prste na prvo dugme njegove košulje.
"Ovaj sada potez je izgledao vrlo pogrešno."
Našali se sa mnom,  a ja samo izdahnem.
"Nije mi do zezanja."
Odgovorim mu dok šmrckam i suzdržavam se da ne zakašljem. Dal' je moguće da sam se prehladila jer sam sedela na hladnom betonu? Majka će me ubiti.
Otkopčavam mu jedno po jedno dugme dok me on gleda. Ne progovaram ja, ne progovara on, a oboje vidljivo gutamo knedle.
Kada sam došla do kajiša lagano sam uhvatila krajeve te mu ih izvukla iz pantalona. Kao da ne ume sam da se skine. Otkopčam i tih par dugmića te podignem pogled susretajući se sa njegovim.
Ponovo sam progutala knedlu dok su nam pogledi šarali od usana ka očima.
U trenutku kada su mu se oči fiksirale za moje i kada je krenuo da mi se približava osetila sam se kao metal koji neki magnet vuče.
Ponovo.
Njegove usne na mojima, al' ovaj put oči u oči. Gleda on mene gledam ja njega do trenutka kada shvatim da je ovo greška u kojoj uživam te sam samo sklopila oči. Osetila sam kako se osmehnuo dok mi je ruke stavljao na kukove ubrzavajući tempo naših usana. Uhvatila sam ga za košulju privlačeći ga bliže sebi te je on to protumačio kao poziv za produbljivanje ove situacije. Snažno me stegnuvši za struk podigao me je i u jednom koraku i zamahu me spustio na ploču kod lavaboa. Raširila sam noge dopuštajući mu da se smesti između njih da bi mi bio bliže. Otkucaji srca su mi se ubrzali kada sam jednu svoju ruku zavukla u njegovu svilenkastu loknastu kosu, a jednu pod košulju.
Peškir se tresao na mom telu od valova strasti koji su udarali po meni pri svakom naletu njegovih usana. Disao je ubrzano dok je rukama šarao po mom telu.
Okidač za prekid ove bludne igre je bio kada sam osetila njegov jezik kako traži da uđe u moja usta i njegovu ruku kako lagano i nežno pada na moju butinu ispod peškira.
"Ne...Ne možemo."
Jedva sam se odvojila od njegovih usana teško govoreći bolnu istinu koja nas je oboje zapljusnula.
Na trenutak me je pogledao i kunem vam se želela sam da sve oko mene nestane. Gledala sam u crni ambis ispred sebe kako poprima svoju prirodnu boju i gutala sam knedle.
"U pravu si."
Odlučno je progovorio dubokim glasom.
"Idi se spremi, čekaću te u dnevnom boravku."
Izgubila sam dah kada me je lagano rukom okrznuo po unutrašnjosti butine dok se okretao i kao vetar nestao iz kupatila.
Ruke sam spustila pored tela dok sam iz sve snage stezala butine.
Ovo nije smelo da se desi.
Nikako.