Završna reč

69

Rea
Rossi

Ušla sam u stan kao pregažena.
Svetlo upalila nisam.
Ni izula se nisam.
Samo sam nekako tromim koracima do kuhinje došla i uzela flašu prvog alkoholnog pića koja mi je palo pod ruke.
Nisam ni pomislila da može nešto da me sačeka u mraku i ubije. Večeras, jedina stvar od koje ću umirati su pitanja, konstatacije, alkohol i život.
"Ako ima neki lopov prisutan. Neka istupi. Večeras pijemo zajedno, sutra neka krade!"
Mrtva ozbiljna sam rekla dok sam iz flaše natezala ozbuljan gutljaj viskija.
Sreća te se niko odazvao nije.
Onako šuntavo, jedva u mraku, sam došla do dnevnog boravka kog je mesečeva svetlost obasjavala. Izašla sam na terasu, a suze su već počele da mi se nakupljaju u očima. Sela sam na pod ispred staklene ograde, grleći noge i gledajući u grad ispred sebe. Noć je pala, zvezde su izašle, a mesec glumi fenjer. Najlepše doba da se raspadnemo, zar ne?
Ova atmosfera me tera da oslobodim najtužniji deo sebe i da osetim olakšanje.
Danas ću plakati.
Danas ću danuti dušom i isproklinjati sve što me mori.
I piću, kao da sutra ne postoji.
"Život je govno!"
Viknula sam dok sam odvrtala poklopac.
Danas si srećan, a sutra se pitaš šta si skrivio.
Nikada kada sam plakala nisam mogla sebe da gledam u ogledalo, raspadnem se jače i više. Ali danas sam rešila da se dokrajčim. Mesečina reflektuje moj odraz u staklenoj ogradi te lepo mogu da vidim svoje natečene oči i upale podočnjake.
"Znaš li ti meseče da on ima ćerku?"
Zakikotala sam se otpijajući poveći gutljaj.
"Nisam ni ja znala."
Ozbiljno sam rekla.
"Mila...Tako se zove."
Zagledala sam se u svoje prste.
"Preslikana je on."
Nisam brisala suze. Dopuštala sam da mi padaju niz obraze i da me kvase kako dolikuje.
"I bolesna je."
Tužno sam rekla.
Zakašljala sam se te mi je neka jeza prošla telom.
Duboko sam udahnula te sam pogledala u tamno nebo ispred sebe. Januar je, napolju je ledeno, a ja sedim na hladnim pločicama, pijem i plačem. Da me mama vidi, izbila bi me iz čizama.
Kako je sevnulo i kako se pljusak sručio tako sam zajecala.
Suze više kontrolisala nisam.
Pila sam.
Plakala.
Jecala.
I tonula sve dublje u bedak.
Zašto plačem?
Ima mnogo razloga.
Cela ova situacija sa Milom i Lidijom me je podsetila na moje detinjstvo, moju majku, mene...
Živela sam ja kao princeza na zrnu graška ali ništa nije moglo da popravi tu prazninu u mom srcu. Entoni, bio mi je poput oca. Čuvao me je i ni on ni mama nisu dozvolili da osetim da mog tate nema. Rasla sam bez oca. Bila sam Milinih godina kada sam upoznala tatu. Samo što moja majka nikada nije htela da mi pruži pravu porodicu.
Tata, mama i dete.
Ja sam imala mamu, Entonia, braću i sestru.
Ili pak...Tatu, Zoi i braću.
Nikada ono prvo, ono glavno, ono što je svako dete uvek želelo.
Nisam imala porodicu.
Ne žalim se na Entonia, on je divan. Ali ja sam bila tad samo dete, šta sam znala.
Zato sam se zarekla da će moje dete imati porodicu makar svet goreo.
I Mila će je imati. Njen tata će joj je pružiti.
Ja, predstavljam prepreku.
Zato ću je odkloniti. Sebe ću ukloniti. Povući ću se i Relji ću dati prostora da stvori porodicu sa njima.
Ja, udajem se. A on ne sme da dopusti da mu ona žena ponovo odvede dete na drugi kontinent.
Ja bih za moje dete dala sve. Bacala bih sebe kao otirač ako bi to značilo da bih bila uz njega. Tonula bih kako bi ono plivalo. Zato, danas se opraštam. Sa svima.
Opraštam se od života pre ovog dana.
Opraštam se od Relje.
Opraštam se od stare mene.
Al' zadržavam sećanja.
Nezrelo se ponašam.
Pijem i opraštam se. Baš lepo. Onako, baš damski. Ali bol ne bira ni mesto ni vreme.
Suze mi hrle i pretvaraju se u virove koji me nose daleko. Sve me je sada snašlo.
Svako zlo koje mi je Liam priredio u životu.
Svi padovi koje sam preživela.
Gubitci.
Odlazak.
Odbijanje.
Sve me je večeras bolelo i ubijalo.
Al dopustila sam.
I alkoholu da me ošamuti i ledenom vetru da me trezni. Nalazim se na ivici da poludim. Ali držim se. Kako? Ne znam. Gde? Nemam pojma. Ali tu sam. Sam Bog zna na koji način.
• • • •
Koliko hrabrosti i ludila treba posedovati da sveže otrežnjena i teško mamurna odeš na posao? Probudila sam se na terasi, zaleđena ali uspešno tršena alkohola. Na posao sam zakasnila samo sat vremena i idalje sam u šoku, kako.
Popunjavanje raznih formulara mi nije išlo od ruke. Slova su mi skakala po papiru i kunem vas se da sam ono jedno K udarila šamarom da bi mi se vratilo u rečenicu. Glava nije bila moja. Bridela je i trudila se da otpadne ali joj nije išlo.
Tri kafe sam u roku od sat vremena popila i ništa! Toalet i ja smo prijatelji od ranog jutra. Povraćam kao dobro jutro što govorim.
Popila sam pola flaše viskija i nisam na ispiranju. Moj organizam je izgleda lepo oguglao. Da je neko na mom mestu bio verujem da bi mu sahrana bila sutradan.
Jedina lepa stvar, od ranog jutra, koju sam dobila a nisam umela da joj se radujem jer sam mrtvak na dve noge je ta da su Dominik i Hana preživeli.
Kako? Jedva.
Obadvoje su izribani.
Hana jer je lagala da je od onog kriminalca dete.
Dominik jer je neoprezno napravio dva deteta.
Ali makar su srećno i zajedno izašli iz kuće.
Niko se ni sa kim nije pobio, niti je neko završio u bolnici.
Sa Reljom se nisam čula, niti planiram da ga zovem. Daću mu prostora, kao što sam rekla. Neće me ni primetiti.
• • • •
Poslata sam kući jer sam uspela fino i kulturno da se onesvestim ispred šefa našeg sektora. Čovek se prenerazio, a ja nisam bila svesna ničega.
Sada ležim u sobi i trudim se da ne krenem da vrištim jer ću sama od sebe izludeti.
Ne, dete nije glavni krivac za moje stanje. Ono je nekako bilo okidač za sve.
Zvuk nove poruke na mom telefonu me je naterao da zažmurim i da bolno prorežim. Glava me ubija.
Nevoljno sam se protegnula te sam dohvatila telefon.
"Operacija je zakazana za dva dana. Od danas sam na odmoru."
Reljina poruka. Pa makar me se setio.
A sada, šta da mu odgovorim?
"Taman da se privikneš na novonastalu situaciju."
Prvo što mi je palo na pamet sam odgovorila.
"Teško."
Odgovor mi je brzo stigao.
"U koliko je operacija?"
Interesuje me.
"Sutra idemo u bolnicu, a prekosutra je operacije u deset."
Ponovo mi brzinski stigne odgovor.
"U redu. Da li želiš da dođem?"
Ne želim samo da banem i da ga izremetim.
"Kada?"
Za pentaest dana, kada!
"Sutra? Prekosutra? U koliko?"
"Sutra u osam moramo da smo tamo."
Ja ovo sada da protumačim da trebam u osam sa njim sutra u bolnicu ili? Je l' teško da mi odgovori?
"Znači sutra u osam?"
Pitam ga jer neće sam da mi kaže.
"Voleo bih."
Zaobilazi bre kao kiša oko maminih kolača.
"U redu."
Odgovorim te ugasim telefon i besno prostenjem.
"Prestani da me boliš!"
Viknem na glavu udarajući rukom o posteljinu.
• • • •
Ne, nisam spavala ni dva sata. Izgledam izmučeno, a šminka nije ni malo pomogla.
Tačno u osam sam bila u bolnici i to sam prva stigla. Sedela sam u hodniku i smejala se sama sebi. Koji sam ja paćenik.
Koraci u pozadini su mi privukli pažnju te sam damski okrenula glavu udesno i videla Relju, koji za ruku drži Milu i Lidiju koja ide sa torbom pored njih.
Porodica. - prva reč koja mi je zatitrala u glavi.
"Dobro jutro."
Lidija me je veselo pozdravila, a ja sam podigla obrve. Gde nestade ona drčna žena?
"Dobro jutro."
Odgovorila sam ustajući.
"Jesi li dobro?"
Relja me je pozdravio pitanjem dok me je grlio.
"Jesam. Savršeno sam."
Odgovorim mehanički, a on se namršti. Znam, ne vidi se potvrda mojih reči.
Makar se ne oseća dokaz mog poroka.
"Kako si ti lepotice?"
Upitam Milu, a ona se stramežljivo osmehne.
"Dobro."
Odgovori mi tiho, a ja izdahnem. Ovo dete je preslatko.
"Idem po doktora."
Relja se okrenuo te nas je ostavio same.
"Ti i Relja...?"
Lidija nije okolišala, odmah me je pitala.
Razmišljala sam se šta da kažem. Dal' da kažem da smo u vezi i to tajnoj ili da samo sakrijem? Kao i sve da bacim pod tepih.
"Mi smo neka vrsta prijatelja."
Odlučim se za bacanje istine pod tepih.
"Neka vrsta?"
Zbunila se.
"Naši roditelji su u braku. Odnosno, njegov otac i moja majka."
Pojasnim. Nije joj pričao o meni. Žacnulo me je al' kontam. Dete je prioritet.
"Mislila sam da ste u vezi."
Nasmešila mi se. Al' nisam videla da joj je drago niti išta. Delovala je normalno.
"Ne. Odakle ti to?"
Nasmejala sam se protiv svoje volje. Previše je rano i mrzim da pričam ujutru.
"Delujete prisno."
Slegnula je ramenima.
"Imam verenika."
Podigla sam ruku te sam joj pokazala prsten, a ona je raširila oči.
"Jao izvini molim te. I čestitam."
Prijatna je. Da nije bivša mog sadašnjeg verujem da bismo se družile.
"Ništa i hvala."
Rešila sam da igram na ovu kartu jer možda im ovo otvori put ka osnivanju prave porodice.
"Vas dve ste u sobi četiri, a ja sam u sobi šest."
Relja je došao te nas je obavestio.
Bez reči smo krenuli ka tim sobama te smo se na kraju razišli i svako je u svoju otišao. Odnosno, Mila i Lidija u njihovu, Relja i ja u njegovu.
"Izgledaš usrano."
Odmah je rekao čim smo ušli.
"Volim tvoju iskrenost. I da, svesna sam i sama kako izgledam."
Priznam te samo sednem na fotelju pored njegovog kreveta.
"Da li si dobro?"
Spustio je svoju torbu na krevet te mi je prišao.
"Pusti mene. Kako si ti? Mislim, ćerka, operacija, cela ova situacija. Rimuje se!"
Nije mi bilo do smeha al' sam nas oboje nasmejala.
Seo je na krevet te je prekrstio ruke na grudima.
"Zbunjujuće. Ne verujem da nam je Lidija ovo uradila. Priredila je Mili život bez oca tek tako. Umesto da je pričala sa mnom. Došli bi na neko rešenje. Nešto, bilo šta."
Izdahnuo je, a bogme i ja za njim.
"Zašto ne želiš decu Relja? Al' iskreno."
Iskreno sam ga pitala, a on me je pogledao u fazonu pričali smo o ovome.
"Preveliki je rizik."
Odgovorio mi je, a ja sam zastala na sekund.
"Kakav rizik?"
Zatreptala sam.
"Za bol."
Brzo je odgovorio.
"Ne kapiram."
Mozak mi usporeno radi, a još on našao da mi uvejeno priča. Pa ne ide to tako.
"Nije ni bitno. Samo i ova situacija sada nije smela da se desi. Toliko stvari imam sada o kojima moram da razmišljam da je to nečuveno."
Bio je frustriran.
"Da, imaš. Ćerku, bivšu, operaciju, naše...Kada ćeš da im kažeš da imaš ćerku? Kada ćeš da kažeš Entoniu da je deda? Bože, ubiće te."
Protrljala sam lice rukama dok sam se trudila ravnomerno da dišem.
"Sada mi je prioritet samo ova operacija koja mora dobro da se završi."
"I hoće. Sigurno."
Uveravala sam ga.
"Ona je previše mala i nezaslužuje ovo mučenje."
Izdahnuo je besno.
"Smiri se. Nisi ti kriv za ovo."
Ustala sam te sam mu prišla. Smestila sam se između njegovih nogu te sam mu spustila ruke na lice.
"Samo želim da zaspim i da sve ovo nestane."
Tromo je naslonio glavu na moje grudi dok mi je ruke držao na struku.
"O, verujem. I ja samo želim da spavam."
Poljubila sam ga u teme glave.
"Sad mi reci, šta je tebi?"
Uspravio je glavu, a ja sam svojom odmahnula.
"Ništa. Umor."
Prećutim sve, jer je tako najbolje.
"Znaš da nisam progutao ovo?"
Podigao je obrvu.
"Progutaj jer je to istina."
Kažem mu te u tom trenutku se vrata otvore. Brzo sam se udaljila od Relje kada je doktor ušao unutra.
"Vreme je da odradimo sve pripreme za sutrašnju operaciju."
Ovo je značilo da ja moram da izađem.
"U redu."
Relja je klimnuo glavom.
"Dajte nam dva minuta."
Dodao je, a doktor je samo izašao iz sobe.
"Danas te neće ništa boleti."
Našalila sam se sa njim dok sam mu prilazila.
"Sigurno?"
Kao dete me je upitao šaleći se sa mnom.
"Dajem ti časnu reč."
Nasmejala sam se.
"Hvala ti što si došla, al' sada idi kući. Ne znam kada će ove analize biti gotove, a ne bih da čamiš u hodniku jer ti nije dobro."
Pomazio me je po licu, a ja sam klimnula glavom.
"Doći ću sutra."
Obećam mu.
"Nemoj se mučiti. Pisaću ti kada dođem svesti."
Kategirički sam odmahnula glavom.
"Ne dolazi u obzir. Nisi sam u ovome Relja. Ja sam tu uz tebe i doći ću da ti budem podrška sutra."
Ozbiljno sam rekla, a on se nasmešio te me je zagrlio.
"Šta bih ja bez tebe?"
Pitao me je pričajući mi u vrat.
Bio srećan sa porodicom. - pomislih.
"Svašta."
Al samo sam to rekla, te sam se odaljila od njega.
"Idem sada, a ti se opsti."
Podignem se na prste te ga na blic poljubim.
"Ovo neću ni da pokušam da prihvatim kao poljubac."
Prevrnuo je očima te me je povukao u pravi, sočan poljubac.
"Prebiće me doktor, moram da idem."
Nasmejala sam se odaljavajući se od njega.
"Pišem ti večeras."
Uperio je prst u mene kao tinejdžer.
"Očekujem."
A ja uradim isto te uz osmeh izađem iz sobe. U hodniku se umalo sudarim sa Lidijom koja je krenula ka Relji.
"Vreme je za analize."
Rekla je malo uplašenije.
"Samo polako. Sve će biti dobro. Mila će ozdraviti, a Relja će joj pomoći u tome. Ne plaši se, jaka je ona."
Pokušala sam da je utešim.
"Nadam se i hvala."
Prišala mi je te me je zagrlila.
"Ništa."
Na kraju krajeva, ona je žena koja je uspela sama, bez muževljeve pomoći, da podigne ćerku. I to je za veliko poštovanje.
• • • •
Sanjala sam da sam zakasnila u bolnicu i da je Relja otišao na operaciju pre nego što sam stigla da ga ohrabrim.
Zato, evo me u devet sati u bolnici. Povukla sam veze te su me pustili u posetu, a ovako je bilo očigledno zabranjeno.
"Dobro jutro."
Osmehnula sam se Relji koji je ležao na krevetu nag od struka pa naniže do pidžame.
"Dobro jutro."
Umorno je uzvratio dok sam prilazila. Poljubila sam ga u znak pravog pozdrava.
"Kako si spavao?"
Upitala sam ga čim sam sela na stolicu pored njegovog visokog kreveta.
"Nisam mogao da zaspim. Mrzim bolnice."
"Mogla sam da ti pravim društvo, ni ja nisam spavala."
Što me dovodi do činjenice da sam hronično neispavana.
"Zašto nisi spavala?"
Kao da je to najveći problem.
"Imam problem s nesanicom."
Ili me samo i dalje roka onaj mučeni viski. Glava mi otpada.
"Nego, da li si spreman? Kako se osećaš?"
Osmehnula sam mu se hvatajući ga za ruku.
"Nije mi svejedno, ne mogu poreći, ali okej. Činim makar dobro delo."
Uzvratio mi je osmeh.
"Ti si heroj."
Ugrizem se za usnu te sklonim pogled u stranu. Neću zaplakati.
"Hej."
Pomazio me je po nadlaktici terajući me da se okrenem ka njemu.
"Moraš da budeš hrabar i sve će brzo proći. Ja ću te čekati ovde."
Govorila sam turedeći se da se ne rasplačem, al' teško je bilo.
"Ti si moja snaga i moraš da budeš nasmejana. Važi?"
Pogledao me je ozbiljno, a ja sam klimnula glavom šmrckajući.
"U redu. Šta da kažem našima ako me budu pitali gde si?"
Odmah se setim toga te se rasvestim.
"Reci da imam obeveze."
"Jako kreativno."
Nasmejala sam se te sam i njemu izmamila osmeh.
"Kada se ova operacija uspešno završi i kada Mila ozdravi. Molim te, pruži joj porodicu i dom."
Iskreno sam ga zamolila, a on se promeškoljio.
"Ni jedno dete ne zaslužuje da odrasta bez jednog roditelja. Ne zaslužuje da nema pravu porodicu. Ona je tvoja krv. Tvoje meso. Pobogu, preslikana je ti. Ne dozvoli da Lidija i ona odu. Kajaćeš se."
Ozbiljno sam ga gledala u oči, a on je klimnuo glavom.
"Hoću. I znam. Ista je ja."
Čaroban osmeh mu se raširio licem, a meni je neka milina prošla grudima.
"Nije vam išlo pre par godina, sada je dete tu i verujem da će ići."
Zaslužujem orden za pribranost.
"Rea, Bože. Ti si moja devojka, a Lidija i ja smo odavno završili. Ne nameravam da joj se vraćam kao kuče. Al' ću Mili biti otac. Pružiću joj sve što nisam. Obećavam. Pružiću joj nesebično sebe, ali samo njoj. Njena majka je to prokockala odavno."
Sada je on bio ozbiljan.
"Relja ne možeš tako da gledaš. Ja se udajem za manje od četiri meseca. Ne možeš ostati sam, a prilika ti se pružila da osnuješ porodicu."
Tako je Rea! Bodri ga!
"Ne želim o tome."
Bukvalno se stresao.
"U redu. Ali razmisli o tome."
Klimnuo je potvrdno glavom.
"Još uvek imaš ožiljak?"
Nasmešila sam se spustajući ruku na njegove grudi. Odnosno, na predeo kod srca gde ga je ekser od moje kućice posekao.
"Da me večno žicka i podseća koliko sam lud za tobom."
On je moja romantična duša, a drugi neka pričaju šta hoće.
"Boli li?"
Upitala sam prelazeći prstom preko njega.
"Ne."
Odmahnuo je glavom spustajući ruku preko moje na svojim grudima. Srce mu je tuklo tolikom brzinom da sam se uplašila. Ili se ipak on uplašio?
"Čega se plašiš?"
Upitala sam ga.
"Srce ti nenormalno brzo kuca."
"Razmišljam da li će operacija dobro proći. Nije mala, niti je rutinska, a Mila je mala i ne znam kako će to podneti."
Na ovo sam se osmehnula.
"A ti posle reci da ne bi bio dobar otac. Brineš se za nju kao da je godinama znaš, a ne jedva par dana. Zamisli još da si uz bebu od rođenja.'
Razvukla sam ohrabrujuć osmeh te sam brzo dodala.
"Sve će se dobro završiti. Mila je jaka i sve će dobro podneti. Ti ćeš je spasiti. Daćeš svom detetu život po drugi put. Ti si zaista heroj."
Pomazila sam ga po obrazu, a on je izdahnuo.
"Iskreno se nadam."
"Već je pola deset. Sada će da dođu po tebe sigurno."
Kažem kada pogledam na sat, a on klimne glavom.
"Vode me pod nož."
Našali se.
"Pošto ne mogu da budem uz tebe tamo, evo izvoli ovo. Neka deo mene bude sa tobom u operacionoj sali, da znaš da nisi sam."
Pružila sam mu svoju poslednju lizalicu koju sam imala u torbi, a on me u čudu pogledao.
"Ja zaista mislim da živ neću izaći iz operacione sale posle ovoga."
Nasmejao se uzimajući mi lizalicu iz ruke.
"Ne glupiraj se!"
Udarila sam ga po ruci.
"Šalim se. I ovo je najbolji poklon koji sam ikada dobio, to mogu da potpišem."
Govorio je vrteći lizalicu u ruci.
"Ovo je prvi i poslednji put da ti ovako nešto poklanjam."
Uperila sam prst u njega dok sam se smeškala.
"Veruj mi. Ako bude drugog puta ozbiljno ću se zabrinuti."
On je lud, načisto.
"Mislim da me ovi sedativi hvataju."
Mahnuo je rukom ispred očiju, a ja sam pogledala u braunilu u njegovoj ruci.
"Polako te spremaju za anesteziju."
Odgovorim mu.
Očula sam doktore ispred vrata te sam brzo ustala te sam mu se približila.
"Kada se operacija završi biću ovde. Doneće te meni u ruke."
Pomazila sam ga po obrazu.
"Bolje onda neka me tamo ostave."
Već se polako gubio od lekova za smirenje.
"Samo se ti zezaj, ja sam ozbiljna."
Približila sam mu se te sam ga poljubila.
"Volim te."
Tiho sam rekla.
"I lizalica i ja tebe."
Nasmešio mi se polako podizući ruku u kojoj mu je bila lizalica. On je moja duša. Čovek heroj.
U sledećem trenutku sve se brzo izdešavalo. Kao da su sekunde umesto minuta prošle.
Relja i Mila su na operacionim stolovima, a Lidija i ja stojimo na terasi, tu odmah do operacione sale i pričamo.
"On je najbolja osoba koju sam upoznala."
Kažem joj iskreno.
Počele smo priču o Relji celoj ovoj situaciji.
"Isto..."
Tiho je rekla.
"Nisi trebala da ga ostaviš. Nije to zaslužio. Mogli ste da nađete rešenje. Relja nikada ne bi tražio da abortiraš iako možda u tom trenutku nije želeo dete."
Setila sam se kada mi je rekao da bi bio tu uz bebu i mene da je preživela. Taj period će me progoniti dok sam živa, već vidim.
"To je bila najbolja odluka koju sam donela. On nešto krije, a ja nikada nisam mogla da saznam šta."
Ozbiljno je rekla, a ja sam odmahnula glavom. I ja mislim da krije ali ne želim da ga zapitkujem. Sve što želi kaže mi, ovo očigledno ne želi.
"Nije moje da išta pričam al' mislim da bi trebala, zajedno sa Reljom naravno, da pružiš Mili dom ovde. Oni to posle svega zaslužuju."
Da se uvede u zapisnik da sam ja Rea Rossi, posesivno, ljubomorno biće, upravo nabacivala bivšu devojku svom sadašnjem dečku.
"Čime se baviš Rea?"
Upitala me je promenivši temu.
"Po struci sam advokat."
Odgovorim kao iz topa.
"Daješ mi takav vajb."
Začkiljila je kroz osmeh ka meni.
"Zaista?"
"Da. Imaš u nekim trenucima to držanje advokata i rečenice ti nekako odaju taj utisak. Ne sve, naravno, ali nekolicina."
Potvrdi.
"Zanimljivo."
Pa advokat u meni upravo radi pravu stvar.
"Nego, imaš li ti nekoga?"
Da vidimo dal' uzaludno bacam Relju njoj u naručje.
"Nemam."
Odmahnula je glavom.
"Retko ko hoće ženu koja veliku većinu vremena provodi sa bolesnom šestogodišnjom ćerkom u bolnici."
Odmah se nadovezala objasnivši mi.
"To je za divljenje, a ne za izbegavanje."
Namrštila sam se.
"Muškarci koji se meni dopadnu tako ne misle."
Nekako ravnodušno je rekla, a ja sam klomnula glavom.
"Relji to ne bi smetalo."
Dodam onako nehajno.
"Da li u slobodno vreme provodadžišeš?"
Upita me, a ja raširim oči.
"Kako si znala?"
Našalim se dok se smejem.
"Sve vreme pokušavaš da mi nabaciš Relju."
Vidite vi na šta sam spala. Samo da bi mala Mila imala porodicu.
"Spojila sam svog brata, s očeve strane, sa sestrom s majkine. Dobra sam u tome."
Namignem joj, a ona se osmehne.
"Verujem."
"Čime se baviš?"
Da vidim kakve su devojke pre Relju privlačile. Mislim, vidim ja da su to moje suprotnosti al' hajde kao.
"Bavila sam se prodajom nekretnina dok nisam dobila Milu. Pošto većinu vremena provodim sa njom na lečenjima ne mogu da stignem da idem na posao, pa nas izdržava moj brat kao i moji roditelji."
Žao mi ju je. Zaista.
"Sada kada se Mila oporavi napokon ćeš moći da se vratiš svom ritmu koji si pre izgradila."
Pokušam da joj podignem raspoloženje.
"Samo sve dobro da prođe i biće mi svejedno dal' radila ili ne. Dal' imala nekoga ili ne. Ona je najbitnija osoba u mom životu, a ja svakoga dana sebe krivim što je bolesna. Dajem sve što je u mojoj moći da joj pružim lepo detinjstvo ali mi ne uspeva. Ne ide u vrtić, nema društvo. Mnogo mi je teško kada je pogledam. Ali se držim da bi makar ostatak života imala lep. Ona je predobra i zaslužila je sve najbolje, a od najboljeg ima samo Na..."
Suza joj je kanula niz lice, a mene je saseklo preko stomaka.
"Ne plači molim te. Sve će sada bolje biti."
Priđem te je zagrlim, a ona mi zajeca u naručju. Bože, daj im sreće molim te.
U tom trenutku su se očula vrata u hodniku i užurbani glasovi doktora i osoblja.
"Mila Moor i Relja Moor! Porodica!"
Doktorka je viknula, a ja sam se za sekund ukopala u mestu. Nosi njegovo prezime? Makar joj je to dala. Makar uz sebe ima jedan deo svog oca. Kao što sam ja imala. Bože, zaplakaću.
"Evo nas!"
Obe smo izašle u isto vreme. Ona je otišla do Milinog kreveta kog su gurale medicinske sestre, a ja sam do Reljinog.
Budio se iz anestezije dok je ležao na boku.
"Hej. Tu sam. Hajde, probudi se. Sve je dobro prošlo."
Mazila sam ga po kosi dok smo išli ka njegovoj sobi.
Pogled mi je slučajno pao na njegovu ruku te sam se široko i setno nasmešila kada sam videla da jako steže lizalicu koju sam mu poklonila.
"Relja, hajde. Buđenje."
Govorila sam dok su ga premeštali na njegov krevet, a on je stenjao i nešto mumlao.
"Moraćete da izađete iz sobe kada se probudi. Biće pod bolovima i nema razloga za uznemiravanjem."
Jedna nakurčena medicinska sestra mi je rekla, a ja sam je presekla pogledom.
"Imam dogovor sa upravnikom bolnice da mogu da ostanem do kada želim."
"Takav protokol nije. Moraćete da izađete."
A vidim ja zašto je ona sva nadmena. Pa ona balavi po mom dečku!
"Slušaj ti mene."
Priđem joj preteće, a ona ustukne.
"Ako ja sprovedem protokol po tvom naduvanom licu, napustićeš ovu sobu u delovima."
Sevala sam očima na nju dok je ona gutala knedlu za knedlom.
"Ja odavde ne izlazim dok se ne uverim da je dobro. A ti, više u ovu sobu nećeš ući. Jasno?"
Presekla sam je pogledom, a ona je klimnula glavom.
"Rea..."
Relja je promumlao, a ja sam se brzo okrenula.
"Napolje!"
Viknula sam na ovu smlatu, a ona je brzo izašla.
"Tu sam, tu sam."
Brzo sam prišla, a on je lagano otvarao oči.
"Nemoj...Da.."
Pokušao je da priča ali nije mogao.
"Je ubiješ."
Izdahnuo je te su mu se oči ukrstile. Ove anestezije su opake.
"Bila sam na ivici ali nisam. Hajde polako se probudi. Sve je dobro prošlo."
Mazila sam ga po kosi, a on je klimao glavom.
"Boli..."
Kroz stisnute zube je prorežao, a ja sam izdahnula.
"Verujem mili. Ali mora. Idem da pozovem doktore da ti daju nešto protiv bolova."
Poljubila sam ga u kosu te sam brzo izašla.
"Doktore, počinje da ga boli ona rana, verujem, da li možete da mu date nešto protiv bolova?"
Čim sam izašla naletela sam na doktora.
"Idem da vidim."
Rekao je te je ušao u sobu. Na sekund sam zastala te sam promenila pravac idući ka Milinoj sobi.
"Hej...Ja samo da vidim kako je naš borac?"
Promolila sam glavu te sam pogledala u Lidiju koja je sedela pored Milinog kreveta i mazila je po glavici.
"Dobro je. Polako se budi. Doktori kažu da je operacija uspešno gotova i da bi, kroz sedam dana, trebala da bude kao nova. Kako je Relja?"
Govorila je dok je plakala kao kišna godina. Koliko mi ju je žao.
"Hvala Bogu! Relja je okej...Budi se polako i kuka kako ga leđa bole."
Nasmešila sam se, a ona je klimnula glavom.
"Ako bilo šta zatreba ja sam odmah tu. Pozovi i dolazim."
Moram da budem za nju sada tu. Ne može sve sama.
"Hvala ti, puno mi znači."
Klimnula je glavom, a ja sam se osmehnula te sam izašla iz sobe idući ka Reljinoj.
"Budan si?"
Nasmešim mu se kada uđem, a on klimne glavom.
"I lizalica i ja smo preživeli."
Uzvratio mi je osmeh te je podigao ruku s lizalicom.
"Ti si moj heroj."
Prišla sam, trudeći se da ne zaplačem, te sam ga poljubila u čelo.
"A ti moja snaga."
Uzvratio mi je dok me je držao za ruku.
On je toliko divna osoba da je to samo još jedan dokaz kako ga nisam vredna.