Završna reč

38

Rea
Rossi

- dve sedmice kasnije -

"Prestani da mi lupaš na vrata!"
Vrisnem na svog pijanog komšiju koji mi se zalepio za prak kao super-lepkom.
"Ali Meli, dušo, otvori!"
I ne prestaje. Tri sata je posle ponoći, a ja ustajem u osam ujutru...Kako da spavam pored njegovog uznemiravanja? Pola sata ovako. Kuka za nekom Meli, ako sam dobro razumela.
"Ja nisam nikakva Meli i sada mi se skloni sa praga!"
Otvorim li vrata upašće mi u stan, onda sam nagrabusila. S pijanim ljudima se ne valja kačiti. Tom licna pucne dok kažeš keks, a posle ga zaista i bude.
"Oh, taj glas, tako ga volim. Nedostaješ mi! Pusti me unutra, molim te."
Šetam u hodniku, polu nadrogirana, dok odmahujem glavom i iznervirano mašem rukama. On je lud. Ne, on je samo pijan.
"A da odeš da se otrezniš pa da se vratiš?"
Do tada ću imati vremena da šmugnem negde sigurno.
"Pusti me da spavam pored tebe, samo večeras Meli. Molim te."
Očula sam tup udarac i shvatila sam da je glavom udario o vrata. Ne daj Bože da pijana ovako dođem nekome. Evo što se ja ne pih pustila u stan nego što bih nas oboje izludela.
"Meli trenutno nije dostupna, molimo pokušajte kasnije. Hvala."
Pokušam da izimitiram govornu poštu ali nije mi supelo jer je komešanje s druge strane postajalo glasnije.
"Meli ti voliš mene! I ne radi mi to. Ne bacaj naše godine u vodu zbog njega."
Ju, pa on je ostavljen. A sad mi ga je žao. Al' opet, ovaj potez je papučarski. Ne daj Bože da mi bivši dolazi na vrata ovako mortus pijan. Ubila bih sebe što sam bila sa njim. To bre da si muško bi lepo došao, uzeo devojku koju voliš i zdravo.
"Da te Meli čuje šta mi pričaš iz inata bi se udala."
Slegnem ramenima jer bih ja to uradila. Eh, da ja nekoga volim, a on drugoj na vrata ovo priča, pa ne da bih ga nogirala nego bih se sutradan udala za nekoga kog ne podnosi.
Eto, ženski inat.
"Znam...Udaješ se, ali...On nije pravi za tebe."
Joj! Pa ona se udaje. E sad me je majke mi zainteresovao za celokupnu priču. Baš je neki.
"Pjer, slušaj. Ispričaj ti meni šta se desilo, a ja sutra ako zakasnim na posao okriviću tebe. Može? Može. Počni, slušam."
Uzmem stolicu iz dnevnog boravka i kao budala je stavim do vrata željno isčekujući dalji nastavak konverzacije.
"Meli, volim tvoj smisao za humor."
Tiho je rekao da sam ga jedva čula. Daj čoveče nisam Meli i lepo mi ispričaj. Odrekla sam se sna zbog ove ispovesti.
"A kako sam došla na ideju da se udam?"
Ma kad je bal nek je bal.
"Kako kako? Ti mene pitaš? Pa dunulo ti. Eto. Jedna greška i ti odmah drugom ideš. A volim te sam Bog zna."
A duša...Ne treba činiti greške da ti se ovo ne bi desilo. Ja bih na nernom završila kada bih ovo doživela.
Zvuk poruke me trzne iz misli te mahinalno udarim rukom po telefonu. Navika je čudo. Ujutru kad alarm čujem da mogu skrcala bih ga.
"Čekaj samo sekund, pa nastavi."
Kažem Pjeru dok uzimam ono sokoćalo u ruke.
Poruka od Relje, što li je on budan ovako kasno? I šta li to radi? Dobro, hajde neću da mračim odmah. Možda mu nije dobro, ne mora da znači nešto drugo.
Uđem u dopisivanje sa njim te vidim da mi je odgovorio na glasovnu što sam mu poslala kako Pjer lupa na vrata.
"Ko je to?"
Kratko i jasno, normalno. Pustim glasovnu ponovo te shvatim da sam snimila deo gde me Pjer moli da mu oprostim. Pa dobro, ne da zvuči pogrešno nego sam ga baš dobro ubola.
"Pijani komšija."
Odgovorim mu te se okrenem ka vratima i čuknem par puta.
"Živ li si?"
Upitam ga al' tajac s druge strane. Otišao. E šteta, taman sam se razbudila.
"Šta on tebi ima da dolazi na vrata? Rea šta se dešava ovde i zašto ne spavaš?"
Jaoj, zaboravih da spomenem da ne moli mene. Pa dobro, šta, skapiraće.
"To sam ga i ja pitala, al' ne sluša. Ne mogu da spavam kada udara o vrata kao da ga sto đavola gone."
Pošaljem odgovor te prebacim stolicu u trpezariju. Nema zabave više. Šteta.
"Je l' treba da dolazim?"
Jedna poruka i nemir u mom stomaku se odmah pojavi.
"Tri sata je ujutru...Šta ti radiš budan u ovo vreme?"
Kako on mene to uvek ispituje? E sada ću ja malo. Nismo u sudnici, pa da se ovoga igramo.
"Završavao sam neke obaveze."
Usne mi se mahinalno skupe u ravnu liniju dok čkiljim u onaj telefon. Tačno ću ga pozvati i čujem li stenjanje u pozadini glavu ću mu razbiti.
"Svršavao ili završavao?"
Bilo je jače od mene. Tačno ima neki lokator da ubacim u Gabrijelinu jaknu da makar nju sa spiska skinem. Ne volim ljubomoru u vezi...Šta mi se ovo dešava?
"Opusti se. Za to čekam tebe."
Šok.
Dobro ko me je terao išta i da pitam? Evo, sada ne bih imala zgranut izraz lica da sam ćutala.
"Načekaćeš se. Idem sada, evo ga opet Pjer."
On će meni da me čeka. Strašno.
Kako očujem tupkanje shvatim da se Pjer vratio te se odmah zainteresujem i priđem vratima.
"Meli, je l' otišao? Mogu li da uđem? Bar na kratko. Moram da te zagrlim, ne mogu ovo da izdržim."
E bre Meli, što ga ostavi? Tačno mi dođe da je pronađem i da ju dovedem kod Pjera.
"Nije otišao."
A moram i ja malo da se zabavim, ne može samo on.
Zujanje poruke me opet trzne te podignem telefon s police. Ubiće me jednog dana.
"Ne igraj mi se s živcima. Ko je Pjer i zašto već jednom ne ode?"
Mislim da sam ga naljutila.
"Komšija. To sam ga i ja pitala!"
O bre on kao da je nedokazan. Rekla sam mu to već...Ili ipak nisam
Kada sam videla da mi je na ekranu iskočio dolazni poziv od Relje nasmejala sam se slatko. Volim ja da pričam sa njim, al' koliko je pametno pričati sa ljubomornim njim?
"Ne možeš da me ubiješ preko poziva zar ne?"
Tako se javim dok se prigušeno smejem u pozadini.
"Igraš se sa mnom?"
Upita me, a ja napućim usne  dok razmišljam šta da mu odgovorim.
"Ne volim noću da se igram toliko."
Slegnem ramenima dok uvo prislanjam na vrata.
"Pusti me unutra. Sve ću ispraviti. Obećavam."
Pjer se prodere, a Relja se zagrcne. A dal da mu kažem da Pjer voli Meli? Ma neću još malo.
"Promenićemo to, a sada mu reci da ide dok mu ja ne dođem."
"Pretiš, ha?"
Našalim se sa njim te pokucam na vrata.
"Pjer, moraš da ideš. Moj dečko se ljuti što mi kukaš pred vratima."
Kažem glasnije dok slušam kako Relja cokće s druge strane.
"Volim te shvati to! Ne možeš da budeš sa njim! Ne mogu to da podnesem. Jedna greška i ti odmah kod drugog ideš. Ne radi mi to. Možda imam manje od njega ali veću sreću mogu da ti pružim. Seti se kako nam je bilo lepo...Molim te se seti."
Meni će Pjer vezu da uništi kako je krenuo. Pa ću onda ja da mu pokažem Meli i Reu u jednom.
"Vrati mu se Rea kada te već tako lepo moli."
Glas mu je bio protkan cinizmom dok se osećao prezir u svakoj izgovorenoj reči. Neće valjda da me ostavi?
"Relja ne glupiraj se bar ti."
Brzo odgovorim dok čujem kako se kvaka pomera. Jao bre Pjer.
"Seti se svega o čemu smo maštali. Ne bacaj to u vodu zbog novca i lepšeg izgleda."
Mene neko ovde zajebava. Ovo je sve isplanirano. Kako zna šta treba da kaže nije mi jasno?
"Vidiš, seti se. Ne znam šta te sprečava."
Osećam da će mi prekinuti slušalicu.
"Ne nerviraj me! Ne misli uopšte na me..."
Prekinu.
Jaoj ubiću ga.
Zovi jednom. Ne javlja se.
Zovi drugi put. Ne javlja se.
Treći, četvrti, ništa.
Zašto su muškarci tako sujetni? Daj, ne mogu ni da se šalim kako treba.
"I šta ja sada da radim?"
Naglas samu sebe pitam, te odmah i zažalim.
"Pusti me unutra da rešimo sve."
Iznervirano promrdam glavom te uletim u sobu. Šta neću učiniti zbog ovog Relje da mi je znati. Idem da glumim Pjera, lepo. A baš sam malopre iskritikovala što ovo radi. Pola četiri je ujutru. Ako zaspim u policijskoj stanici biće hit.
Nabrzaka obučem prvu trenerku koju dohvatim i obujem patike. Uzela sam ključ od kola i telefon te sam kao oparena izletela iz stana susretajući se sa pijanim Pjerom.
"Ju, komšinice, šta vi radite kod Meli?"
Bledo sam ga pogledala dok sam se suzdržavala da ga ne ubijem.
"Uništiš li mi vezu, uništiću te."
Zapretim mu dok zaključavam vrata i brzo krećem ka stepenicama. Nemam živaca za lift.
"Gde je Meli?"
Vikne za mnom, a meni krv još više proključa. Šta sam ti Bože zgrešila kad me kažnjavaš ovakvim budalama?
••••
Od svega je bilo najbolje što po putevima nije bilo gužve. Jer verovatno zato što je deset do četiri ujutru, ali hajde. Zato sam se kao manijak navrzla sada ja na Reljina vrata.
"Ne teraj me da glumim Pjera!"
Promumlala sam dok sam zvonila. Nisam želela da mi neki ludi komšija izleti s puškom i prosvira mi ovo malo mozga što imam.
"Rea..."
Izdahnu kada otvori vrata, a ja kao furija uletim u stan. Mislite da sam išta rekla, pomislila ili tako nešto? Nisam. Briga me ko je unutra, a ko nije neću dozvoliti da jedan gmaz uništi moju vezu.
"Odakle ti pravo da mi spustiš slušalicu?"
Upitam ga kada besno umarširam u dnevni boravak bacajući stvari na dvosed.
"Odakle ti toliko sebičluka da mi puštaš ono da slušam?"
Bio je podjednako besan kao ja. Cinočno sam se nasmejala dok sam mahala rukama.
"Ono je ništa! Nije pričao meni."
Dreknem na njega, a on stegne vilicu te me smrknuto pogleda.
"Ostvari svoje snove Rea. Pusti vezu sa mnom koja nema budućnost. Okreni se, vrati se komšiji i eto. Džabe si dolazila, nemam sreću u rukavu da ti dam."
Slegne ramenima dok se suzdržava da ne proškripi zubima. Rastrgnuću ga.
"Ja nisam Meli!"
Vrisnem te ga zbunim. Nadam se da su zidovi zvučno izolovani, u suprotnom ne gine nam policija.
"Ko je Meli?"
Upita me dok zbunjeno podiže obrvu, a ja izdahnem.
"Pjerova bivša zbog koje se napio! Kukao je kako voli Meli, kako je želi, da se ne udaje za drugog!"
Iznervirano sam mu objašnjavala dok sam bila na rubu suza. Ne pms sada, ne nikako!
"Kada sam izašla iz stana zaprepastio se što me vidi i pitao me šta ću ja kod Meli."
Sve mu ispričam i dalje ne verujući da sam došla u četiri ujutru da se svađam sa njim.
"To si odmah mogla da mi kažeš, a ne da me zavlačiš. Jer, svestan sam da ovo ne vodi nigde. Ali si pristala na sve, a ništa."
Smirenije malo govori, a ja se borim s vazduhom. Ne volim noću da se svađam. Popustljiva sam previše jer su mi emocije rastrzane.
"Mogla sam...Ali sam se našalila ni ne sluteći ishod."
Iskreno kažem te sednem na naslon fotelje. Ne mogu ja ovo.
"Pristala sam i ne žalim se. Da mi nešto smeta misliš da bih došla kao paćenica da izgladim odnose u skoro pet ujutru, a pritom ustajem u osam?"
Upitam ga dok sklanjam rukama kosu sa lica. Ne znam ni dal sam se očešljala samo sam izletela iz kuće.
"Nisi paćenica."
Prišao mi je polako te spustio svoje ruke na moje obraze.
"To je ljubav Rea, ne paćenička emocija."
Našalio se sa mnom dok sam ja lagano obavijala ruke oko njegovog struka naslanjajući glavu na stomak.
"Ljubav, zar ne?"
Upitam ga dok izdišem nesvesno sneno sklapajući oči.
"Da. Vidiš, zbog ljubavi se nisi pre opredelila za krevet, već za mene."
Ponovo se našali, a ja se lagano osmehnem.
"Menjaš me..."
Tiho kažem te u narednom momentu osetim kako me je podigao u naručje. Totalno sam se pogubila čim je to uspeo da izvede.
"Sviđa li ti se u šta sam te promenio?"
Upita me dok gasi svetla po stanu. Mrak...Taman za spavanje.
"Ne."
Odgovorim sporije dok zevam. Neću nikako stići da ustanem ujutru. Biću mrtva umorna.
Osetim kako mi telo dotačinje mekan duše te se odmah stresem. Toplo i tako spremno za dug spavanjac. Recimo, četiri sata. Legao je odmah do mene te sam se ja kao pijavica privukla uz njega.
"Zašto?"
Naposletku me upita kada me lepo naredi u svom naručju, a ja izdahnem.
"Jer takva neću moći sebe da smislim kada odeš od mene. Potpisala sam bespovratnu kartu za slomljeno srce."
Promumlam dok lagano upadam u san. Šta mi radi njegova blizina? Kao beba mogu uvek da zaspim iako sam kiptala od besa pre par minuta.
"Možda se tada nađemo na peronu izgubljenih duša."
Prošaputao je u moju kosu vidno i on snen. Sve što je lepo kratko traje, zar ne?
"A da mi ne dozvoliš da se ukrcam u taj voz?"
Upitam ga dok lagano premeštam svoju ruku na njegov obraz, tražeći sigurnos koju mi njegov dah daje.
"Više od ičega na svetu bih voleo da te sprečim."
Jedva čujno izgovori, a ja se osmehnem.
Volim boju njegovog glasa kada mu se spava, a i ujutru naravno. Al' ova sada je nekako, smirujuća. Osećam se opušteno i kao da mi je melem na sve rane stavljen.
"Nadam se da ćeš to učiniti."
To je to. Nemam više snage išta da kažem. Nežno sam ga poljubila u grudi dok sam pružala ruku ka snovima koji su me s osmehom dočekali.
"Za tvoju ljubav bih sve učinio."
Ne znam da li sam to sanjala ili je pak rekao, ali znam da mi je srce zaigralo od pozitivne miline. On je moj, a ono što je moje nikada ne prepuštam drugoj.
••••
Zvrr..Zvrr..
I tako. Jutro. Kao da sam sklopila oči pre sekund, a već moram da ustanem.
"Slomiću ga."
Promrmljam dok se ošamućeno uspravljam u krevetu. Prvo jedno oko otvorim, pa zatvorim. Pa isti postupak ponovim i sa drugim. Naposletku se okrenem ka Relji koji me je gledao sanjivo s osmehom na licu. Uzvratila sam mu osmeh dok sam pokušavala da ne sklopim oči. U suprotnom ni tenk me iz kreveta ne bi izbacio.
"Želim svako jutro ovaj prizor da me dočeka kada otvorim oči."
Kaže promuklim, jutarnjim glasom, a ja se stresem.
"Ja nenaspavana, ljuta s izgledom okorele drogirašice? Molim te, možeš ti to mnogo bolje."
Odmahnem glavom dok rukama trljam lice suzdržavajući se da se ne bacim unazad.
"Iskreno, nema lepšeg prizora."
Od kad je on romantik? Nisam ljubitelj iste, ali mi je slatko kad on to izgovara.
"O ima. Svako golo žensko telo daje lepši prizor od mene u trenerci i plus sva raščupana."
Protegnem se te ustanem iz kreveta. Sva sam se zasukala. Trenerka do pola lista, majica ispasana, ja katastrofa. Šta nije u redu sa njim?
"Ne bih te takvu menjao ni za sto lepših prizora po tvom mišljenju."
Nasmejem se te provrtim glavom.
"I da hoćeš ne možeš, zaglavio si sa mnom."
Našalim se dok izlazim iz sobe idući ka kupatilu.
Tačno ću da kupim par stvarčica za ličnu higijenu ovde da imam. Ne mogu više prstima zube da perem.
Kada sam se iole upristojila zatekla sam Relju u kuhinji kako pije kafu.
"Kafa?"
Upita me, a ja odmahnem glavom.
"Uspavljuje me."
Slegnem ramenima dok sedam na stolicu preko puta njega, a on se nasmeje.
"Sva si naopaka."
Namusim se dok prelistavam sve notifikacije koje su mi iskočile kada sam uzela telefon.
"Šta imaš od posla danas?"
Upita me, a ja mahinalno odmahnem glavom.
"Idem da porazgovaram sa Liamom. Mateo će mi srediti da se razgovor obavi kod Liama u ćeliji. Ne mogu više da udaram u zid sa ovim slučajem."
Kažem te naposletku podignem pogled s telefona.
"To je opasno. Ne idi sama."
Zaštitnički me upozori, a ja klimnem glavom.
"Znam, ići će Mateo sa mnom, a Liam će biti obezbeđen."
Ispričam mu plan na koji je on samo podigao obrve i odmahnuo rukom.
"Idem ja. Moram da se presvučem. Ako ne zakasnim evo streljam se."
Kažem dok ustajem sa stolice, a on me privuče bliže sebi.
"Budi oprezna."
Govori mi kao malom detetu dok mi ruke polaže polako na vrat.
"Biću, bez brigem"
Potapšem ga po stomaku, a on lagano prisloni usne na moje čelo te otisne jedan dug poljubac na njega.
"Beži."
Udari me lagano po dupetu, a ja protvrtim glavom dok se udaljavam od njega.
"Nekada, ali samo nekada, probaj da ne ubiješ svaki lep trenutak."
Našalim se sa njim dok odlazim i obuvam patike koje sam sinoć u brzini skinula.
"Pokušaću."
Namigne mi dok drži vrata otvorena. U trenutku kada sam htela da ga poljubim naišla je neka starija žena te sam se samo brzo odmakla sležući ramenima i glavom pokazivajući ka hodniku.
Naglo je zalupio vratima te me uz ista pribio ljubeći me živahno.
"Nema izgovora."
Nasmeje se kada se odvoji od mene, a ja obližem donju usnu. Opasan je.
"Izgleda."
Slegnem ramenima te brže bolje izađem iz njegovog stana. Dobro je te smo se ovde zaustavili jer ne bih da se ponovi icident kao u kancelariji.
"Čujemo se."
Viknem dok brzim koracima idem ka liftu.
"I vidimo."
On doda zabavljeno, a ja podignem palac ulazeći u lift. Dobro. Sada ide dosadniji deo mog dana. Al' i to mora neko.
Kako sam zakoračila da izađem iz lifta umalo ne poželeh da me nešto proguta da ne stanem.
Ugledala sam Entonia kako ide ka stepenicama i srce mi je umalo iskočilo. Ovo je moglo da bude za dlaku. A i ovo sakrivanje, dokle će nas dovesti nemam pojma.
Provirim iz lifta te kada uočim da je zamakao brzo izađem, skoro pa trčećim korakom dođem do kola i kao bez duše uđem u njih.
"Entoni je krenuo ka tebi. Ne zaboravi da glumiš."
Pošaljem Relji poruku, a odgovor mi stigne vrlo brzo.
"Tačno sam znao šta je u pitanju kada sam te video da trčiš. Pazi da ne padneš. Opušteno, umem da se igram ove igre."
Dodao je i smajli koji namiguje na kraju poruke.
Dobro ako ume, makar problem manje.
••••
Kako su se vrata Liamove zatvorske ćelije otvorila tako me je zapljusnuo užegao miris i vonj. Malo je falilo da napravim gadljivu facu ali godine iskustva i prakse su me naučile da ne odajem svoja osećanja, već tuđa da upotrebim protiv njih samih.
"Dobar dan."
Pristojno se javim te ga pogledam.
Samo ću reći, strašno.
Sedeo je na stolici, glave pognute dok su mu ruke bile iza leđa. Dva policajca su stajala pored njega, čuvajući, njega da ne pobegne, mene da ne napadne.
"Advokatice."
Lagano je podigao glavu i prvi put sam se oči u oči susrela sa njim. Njegov izraz lica nije ništa odavao dok sam ja bila napeta.
"I, hoćeš li danas sarađivati?"
Upitam ga kada stanem na bezbednu udaljenost dok me je on bezizražajno gledao.
"Ovde sam zbog tebe."
Kažem dok ispred sebe vadim celokupnu evidenciju koju imam o njemu. Ćutao je. Pa ni iz očiju ništa nisam mogla da pročitam. Zanimljivo.
"Treba mi samo da čujem tvoju stranu priče."
Ozbiljno ga pogledam dok se trudim da ga moj pogled makar malo žacne, ali otporan je.
"Ako ne želiš da sarađuješ sa mnom, onda ću tvoj slučaj proslediti nekome s viškom slobodnog vremena."
Nemam ja tih minuta i sati koje bih trošila na nemu osobu. Ovde se igra po mojim pravilima.
"Znaš da se ne bi usudila to da uradiš."
Promuklim stenovitim glasom progovori, a ja podignem obrve. O sve ja mogu, posebno kada me izazivaju.
"Ili možda bih."
Slegnem ramenima dok noktima udaram po fascikli. Skupio je obrve napravivši svejedan izraz lica.
"Ne mogu te sprečiti zar ne?"
Upita me, a ja se cinično nasmejem.
"Pričaj sa mnom toliko i oko slučaja i sve će biti u redu."
Opet je zaćutao.
"Znaš kako. Sledeći put ti šaljem drugog advokata. Od mene ovoliko. Zbogom."
Kažem te se okrenem, spremna da odem što dalje odavde vidno neispavana i rasejana, ali me njegov glas skameni u mestu. Srce je krenulo da mi udara sto na sat, a noge samo što me izdale nisu.
"Istom tom brzinom, kojom ti budeš izašla odavde, ću obelodaniti tvoj kompromitujući snimak iz kancelarije."
Oči su mi se raširile, dok su buktale pod naletom besa i straha. Mateo se brzinom svetlosti povukao kada me je video iznerviranu shvativši da ovo ne sme da čuje.
"Kakav snimak?"
Ne udostojim ga pogleda te i dalje ostanem okrenuta njemu leđima. Taman, da ne vidi moje lomljenje.
"Volim vas što se pravite glupi, a zapravo dobro znate o čemu pričam. Jedan klik i tvoja afera sa sudijom će biti razglašena celoj Italiji. A ti slobodno, nastavi gde si krenula, bez brige. Neće boleti."
Hladnim glasom prožetim sarkazmom mi kaže, dok se ja cinično smejem.
"Drago mi je da si priznao da protivzakonitno zadireš u moju privatnost. Gospoda policajci pored tebe će svedočiti u moju korist."
Kažem samouvereno dok se tresem unutra kao prut.
"Ova dva tikvana su pod mojom kontrolom. Držim ih, kao i tebe, u šaci. Izađeš li kroz ta vrata sa stavom da moj slučaj prepuštaš drugome, moraću da krenem lagano da te lomim. Svako polje tvog života biće protkano tvojim strahovima. Usudiš li se da ikome kažeš o ovome. Gađaću pravo u mete. Jedno, po jedno, ću ti oduzimati. Lišiću te svih snova dok ti budeš stajala sa strane posmatrajući kako se tvoj život raspada. Ne znam da li sam bio dovoljno jasan, pa ću dodati. Zucneš li sudiji o ovome ne da ću ga uništiti već ću se potruditi da zauvek nestane. Sve što radiš, gde god da ideš, sa kime god da se viđaš znaću. Sve dok me ne izbaviš odavde kako znaš i umeš. Ne znam da li ćeš da prodaš sudiji svoje telo zauzvrat da mene oslobodi ili ćeš da zaista igraš pošteno u igri gde se moja pravila poštuju. Samo znam da ishod mora da bude u moju korist. Odstupiš li od ovoga gaziću jednog po jednog, krenuvši od najmlađih članova tvoje porodice ili pak od tebe same. A sada...Šta si odlučila?"
Definitivno ovako znači umreti, a pak biti živ. Boli me sve. Čak me i misli o bekstvu ubijaju. Zar je teško biti normalan advokat?
"To su prazne priče."
Ne znam odakle mi ovolika snaga ali sam uspela pribranim glasom da mu to kažem.
"Tvoja drugarica se ne slaže sa time. Ako se dobro sećam, Keli završi mrtva kada si planirala da odbiješ slučaj. Ne zaboravljam ni vređanje."
Keli? On ju je ubio? On...Monstrum je.
"Cilj ti je da gaziš preko leševa do cilja? I šta bude posle kada ga ostvariš?"
Okrenem se ka njemu nabacivši oklop na sebe. Ne sme da vidi da me je pogodio.
"Ja već gazim, tvoj možda bude sledeći, ko zna."
Slegnuo je ramenima te je dodao.
"Onda, ako imaš sreće preživećeš uz minimalne gubitke. Al' zamisli samo da ostaneš bez svojih najvećih snova samo zato što si slaba. Gde to ide. Evo, ako ništa i ako te niko ne bude hteo kada te ja psihički sravnim, nudim sebe da postanem ono o čemu si maštala. Suprug, otac tvoje dece koju ćeš imati samo ako budeš hodala po koncu koji ja rastegnem. Odluka je tvoja. Uzmi ili ostavi."
On? On da...Bože! S gnušenjem sam progutala knedlu dok sam se suzdržavala da ga ne pljunem. Sad tek ne bih da vodim slučaj...Al' moram.
"Želim da znam zbog čega si sve osuđivan iz tvojih usta, sutra."
Kažem ozbiljno, a on zavodljivo podigne usnu. Gadi mi se.
"Ne, advokatice. Ti od ovoga časa nemaš prava na želje. Igra počinje kada ja kažem. Sada se okreni, nabaci glupav osmeh na lice, sakri sve što sam ti rekao i čekaj moj poziv. Jedan pogrešan korak i cela tvoja loza će otići u zaborav."
Samo sam se okrenula i najjače što sam mogla udarila sam u vrata koja su se uz tresak otvorila.
"Lakše malo, možda jednom budete ležali ovde, šureće vam hladnoća iza ulubljenih vrata."
Provocirao me je...Ali nisam se dala. Ovo mora da se završi što pre. Jer što se više bude odugovlačilo više će biti žrtava, u to mogu da se kladim.