Završna reč

47

Rea
Rossi

Iza mene se očulo otvaranje vrata ali nisam imala nameru da se okrenem. Ko god da je, ne traži mene. Moji klijenti znaju da ne smeju da me uznemiravaju dok ne izađem iz sudnice.
"FBI ruke u vis."
Nisam imala nikakvu reakciju sem ciničnog osmeha. Podigla sam ruke iznad glave, jer treba da se sve ispoštuje, zar ne?
"Vi znate da nemate ovlašćenja u našoj državi? A koliko znam, mi dojavu dobili nismo, da će FBI da sprovede istragu na našim prostorima."
Pametno progovorim dok se ne obazirem ni na šta. Nema prava da upadne u vrhovni sud i da izvodi ne znam ni ja šta. Treba da se znaju i poštuju pravila.
"Šta izvodite?"
Relja ga je besno i glasno upitao dok sam ja mirno stajala. Neka puca, ako ima razloga za to.
"I dalje tako neustrašiva. Godine te nista promenile nisu Mišu."
Mili sekunda je bila potrebna da zaista registrujem taj glas i nadimak. Okrenula sam se brzinom vetra ka njemu i noge su mi zaklecale.
Rukom sam se uhvatila za sto dišući duboko. Srce mi je tuklo sto na sat dok mi je brada podrhtavala. Suze su pretile da će da napuste moje oči dok sam osećala kako mi krv struji venama. Rukama sam prekrila usta dozvoljavajući da ispustim neki vrisak koji je ličio na smeh.
Poklonio mi je svoj savršen osmeh dok me je gledao okeanima ispod gustih trepavica.
Raširio je ruke prilazeći mi, a ja sam se samo korak pomerila i utonula u njegov čvrst zagrljaj. Taj parfem ponovo je dotakao moje nozdrve i srce mi je brže zalupalo. Posle toliko vremena, nadanja, očekivanja napokon je tu. Živ i zdrav. Bože hvala ti!
"Vratio si se."
Jedva uspem da progovorim dok pokušavam da se ne ugušim od miline.
"Obećao sam ti."
Tiho je progovorio dok me je mazio po leđima. Vrištala bih iz sve snage od sreće ali se obuzdavam zbog javnog mesta.
Nakašljavanje u pozadini me je nateralo da se odvojim od njega shvativši da je i Relja u prostoriji.
"Mogu li da znam ko je ovo?"
Gledao me je s nekim čudnim pogledom. Bilo je svega, iznenađenosti, besa, zbunjenosti...Moraćemo da obavimo dug razgovor. Jer je došlo vreme za to, izgleda.
"Naravno."
Kris se osmehnuo Relji, a on je već bio spreman da ga udari čekićem.
"Kristofer Morgan, drago mi je."
Uljudno mu je pružio ruku, a meni je došlo da propadnem kroz ovaj pod.
"Relja Moor, takođe."
Klimnuli su glavama kada su se rukovali, a ja sam izdahnula kada sam očula otvaranje vrata. Ko god da je, vodim ga na kafu posle ovoga.
"Dobar dan."
Kako sam očula Gabrijelin glas tako sam se pokajala što sam to predhodno rekla.
"Dobar dan."
Kris i Relja progovore u isto vreme, a ja nemo ostanem da stojim između njih dvojice. Gabrijela je bez pardona odmerila Krisa i došlo mi je da je udarim Reljinim čekićem.
"Izvinite što vas ometam, došla sam po Relju. Imamo sat vremena pre suđenja. Možeš li da mi pomogneš nešto samo?"
I zbog ovoga bih je udarila. Ušta se uvalih...
Relja je pogledao u Krisa, pa u mene, pa u Gabrijelu.
"Mogu."
Rekao je osorno dok sam ja gubila tlo pod nogama shvatajući situaciju u koju sam zapala.
"Drago mi je što smo se upoznali. Rea..."
Prvo se obratio Krisu, a potom je pogledao u mene. Klimnula sam glavom pogledom mu poručujući da moramo da razgovaramo.
"Doviđenja."
Gabrijela nas je uljudno pozdravila dok je izlazila iz sudnice.
"Doviđenja."
Kris je odgovorio te se okrenuo ka meni kada smo ostali sami.
"Promenila si se."
Osmehnuo mi se čarobno, a ja sam ponovo zaboravila da dišem.
"Zar se to prvo govori ženi koju vidiš posle dosta godina?"
Našalim se sa njim dok uzimam aktovku sa stola.
"U pravu si..."
Klimnuo je glavom te me je uhvatio za ruku ponovo me vraćajući u njegov zagrljaj.
"Prvo mi reci, imaš li nekoga?"
Pogledao je u moju ruku i kada je video da nema prstena učinilo mi se kao da se osmehnuo.
Imam li? Relja i ja...Tajna veza, niko ne zna...
"Šta sam ti rekla kada si odlazio?"
Upitam ga dok drhtavo stavljam ruke na njegove grudi.
"Čekala si me?"
Ozario se poput jelke, a u očima mu se oslikalo obožavanje.
Čekala? Jesam, zaista. Sve godine, eto, do pre par meseci.
"Jesam."
Progovorim tiho trudeći se da me previše ne zaboli.
Sve sam očekivala ali nežan poljubac nisam. Njegove usne su se lagano naslonile na moje tražeći da se pokrenu. Isti ukus. Isto stanje blaženstva ali ovaj put protkano kajanjem. Lepo sam sebi rekla 'Ne dopusti da uđeš u nešto ozbiljno kada nisi slobodna.' al eto...Ko sluša savest? Rekla sam hiljadu puta Relji da je sve greška ne želeći da spominjem Kristofera. Trudila sam se da sačuvam i moje i njegovo srce ali nisam uspela. Poklekla sam pred emocijama. I sada, tri meseca od početka svega on se vraća. I tera me da me zaboli svaka moja odluka.
Da li sam loša osoba zbog ovoga što radim? Verovatno...Pre dva sata Relja, sada on, osećam se kao Dominik. Bože! Ja sam Dominik al' bez trudunih partnera.
"Nedostajala si mi."
Tiho je progovorio kada se odvojio od mene. Naslonio je čelo na moje, a ja sam se setno osmehnula.
"I ti si meni neopisivo."
Zagrlila sam ga glavu stavljajući na njegovo rame. Ja ne znam kako ću Relju u oči da pogledam posle ovoga. Ja sam zlo biće. Ili sam samo, rob emocija.
"Idemo negde da se ispričamo? Sudnica mi ne deluje kao lepo mesto za to."
Našalio se, a ja sam probacila ruku brišući oko koje je zasuzilo.
"Možemo kod mene, taman sam krenula kući."
Predložila sam, a on je klimnuo glavom hvatajući me za ruku.
"Rešio sam, ako se ti slažeš naravano, da više ne krijemo našu vezu. Sada je sve gotovo, napokon možemo da uživamo."
Ovo je treći put da sam poželela da se zemlja otvori. Zašto samo meni Bože šalješ ova iskušenja?
"Sjajno!"
Razvučem blistav osmeh preko lica prepletajući prste sa njegovim. Relja, budi u kancelariji molim te.
Izašli smo iz sudnice i na svu sreću nije ga bilo. Brzo smo prošli do mojih kola te sam odahnula.
"Predpostavljam da si taksijem."
Našalim se, a on klimne glavom.
"Sleteo sam pre sat vremena. Nisam imao vremena da iznajmim kola."
Govorio je dok je sedao na suvozačevo mesto.
"Kako ti je prošao put?"
Krenula sam s neutralnim temama koje su dobro prošle.
"U isčekivanju, strepnji i uzbuđenosti. Kakvi su mi se samo scenariji vrzmali po glavi. Od toga da si udata do toga da si me zaboravila. Saseke sam imao na svakih par minuta."
Smejao se opušteno dok sam ja vozila ka stanu.
"Mogu li sada bar da saznam zašto si morao da odeš? Da ne kažem da me ostaviš..."
Upitam ga dok stajem na crveno ispred semafora.
"Dobio sam tajni zadatak. I nikada se ne zna njegov ishod zato sam se pozdravio. I sama znaš da nisam tražio od tebe da provedeš najbolje godine sama čekajući nekoga ko se možda neće vratiti, ali hvala ti. Vredelo je, veruj mi. Odužiću ti se za sve. Nego da se vratim na zadatak. Poslat sam Bogu iz nogu u jednu državicu da otpetljam jedan čvor narko-kartela i da izvučem informacije od par ljudi. Glumio sam koga sam stizao. Ali na kraju, uz mnogo opasnosti, uspeo sam da rešim zadatak. Nažalost, tri godine kasnije, ali važan je ishod."
Kristofer je FBI agent koji se već skoro deset godina time bavi. I jako mi je drago zbog njega jer je previše uspešan i cenjen agent.
"Čestitam ti! Kada si se vratio u Ameriku?"
Postavim novo pitanje dok dajem žmigavac za skretanje.
"Juče. I da, odmah sam doleteo ovamo zbog tebe. Čuo sam se sa prijateljem i rekao mi je da ti je isporučio poklon za rođendan. Da li ti se dopada?"
Izašli smo iz kola te smo se uputili ka zgradi.
Kroz glavu mi je prošao dan kada mi je mama unela njegov poklon u sobu. Prelepa narukvica, lizalice, baloni i njegov divlji parfem.
"Nego šta nego mi se sviđa! Prelep je. Oduševljena sam svakim priveskom, a tek lizalicama."
Nasmejem se kao dete, a on prebaci ruku preko mojih ramenam.
"Drago mi je. Al' ti i tvoje lizalice. Nekada sam pomišljao da ih više voliš o mene."
Nasmejala sam se na ovu izjavu dok sam otključavala stan.
"Znaš da ne možeš da se meriš sa lizalicama. Izvoli, upadaj."
Pomerim se u stranu dok je ulazio.
"Znao sam da ih voliš više."
Volim njegov humor i opuštenost. Jedan je od retkih koji nije pizdeo na moje lutkice već su ga one zabavljale. Zavoleo je svaki deo mene, pa čak i moje mane. I divim mu se na tome. Čak se ni ja toliko ne volim.
"Čime mogu da te poslužim? Piješ alkohol sada? Ili ćeš sok? Vodu?"
Upitam ga dok se klatim na nogama. Uvalio se na dvosed te me je pogledao.
"Neću ništa, hvala ti. Sedni, nedostajala si mi čoveče. Želim da pričamo."
Potapšao je mesto pored sebe, a ja sam klimnula glavom.
"Samo da se presvučem. Mrzim ova odela."
Vucnem košulju, a on se nasmeje.
"Trenerke su tvoj separe."
Kaže, a ja se potvrdno nasmejem. Brzo sam otišla do sobe te sam izvukla crnu trenerku i majicu iz ormana na brzinu se presvlačeći. Vezala sam kosu u rep te sam se vratila u nedvni boravak. Sela sam pored njega, a on se okrenuo ka meni.
"Kako si ti? Tvoji? Kako je na poslu?"
Ređao je pitanje za pitanjem, a ja sam podizala obrve.
"Ja sam fantastično, iskreno. Moji guraju ali hvala Bogu i oni su dobro, naručito Hana, moja mlađa sestra, trudna je tako da očekujemo prinovu. Takođe, moj brat Dominik, s očeve strane, će postagi otac te i tu očekujemo prinovu. Posao kao posao, ume da izmori do maksimuma al' ga ipak volim tako da ne pravim probleme."
Smeškala sam se dok sam mahala rukama udubljena u objašnjavanje. To mi se dešava samo pred osobama gde sam totalno opuštena. Prećutala sam za Liama jer sam svesna da bi Kris mogao da ga ubije kada bi saznao za sve, a to mi zaista nije potrebno.
"Čestitam! Nego, nisi uspela da spojiš Hanu i Dominika na kraju?"
O da i on je jedna od žrtava koje je redovno slušala o mojim planovima kako bih volela da ih spojim.
"Nisam..."
Tužno izdahnem prećutavši da su uspeli da naprave bebu. Jer, ne želim da sjebem Adrianinu i njegovu vezu koja mogu vam reći cveta.
"Ne mogu sva provodadžisanja da uspeju."
Rukom me je ubuhvatio oko struka te me je lagano privukao do sebe.
"Ali oni su tako slatki zajedno."
"A ti si tako slatka kada se duriš."
Prešao mi je prstom preko nosa, a ja sam se nasmejala.
"Dobro, sada je vreme da ti kažem da si omatorio."
Izvalim,  on se uhvati za stomak i krene da se smeje.
"Jezik ti je uvek bio brži od pameti. I svestan sam. Još pet do četrdeset."
Skupim usne u 'u' i frapirano ga pogledam.
"Zar je vreme tako brzo proletelo?"
Upitam ga, a on setno klimne glavom.
"Tri godine Rea moja...Kao juče da sam imao trideset dve, a ti dvadeset sedam."
Provrti glavom, a ja zastanem na sekund.
"Al' godine ti ne mogu ništa, sve si seksipilniji i seksipilniji."
Udelim mu kompliment te mu se zagledam u oči.
"A te oči, još uvek ih želim."
Zaljubljeno pogledam u njih, a on se nasmeje.
"Rekao sam ti...Ne mogu tebi da ih dam, al' mogu da se potrudim da ih naša deca imaju."
Namignuo mi je pokvareno, a ja sam se nasmejala. Od prve godine naše veze maštali smo o porodici. Ali bilo je rano. Moja karijera je bila u usponu, a on je svakoga dana išao na rizične zadatke. Dogovorili smo se, kada se sve smiri i kada budemo zadovoljni našim pozicijama da ćemo se skrasiti i napraviti troje do četvoro preslatke dece. Obećao mi je da će svako imati njegove plave oči jer sam njima zaluđena.
"I dalje se sećaš?"
Setno ga pogledam, a on klimne glavom.
"I idalje stojim pri svojoj reči."
Osmehnula sam se te sam ga nežno privukla u zagrljaj.
I šta srce sada da radi?
Da se odrekne svojih snova zarad sreće ili da se odrekne sreće zarad snova?
Bože! U šta sam se ovo uvalila? Je l' mi trebalo sve ovo? Nikada u životu nisam želala da postanem ovakva osoba.
S jedne strane Relja, sve moje...
S druge strane Kris, prva osoba koju sam čekala i koja mi je ulepšala veliki period života.
Moje srce kao da kuca pola za jednog pola za drugog. Nema potrebe da me drugi osuđuju, dovoljno mi je što ću se kupati u savesti dok ne rešim šta trebam da uradim. Odvratna sam osoba, vidim i sama.
Ovo moram što pre da rešim, dok ne bude kasno.