Završna reč

58

Rea
Rossi

- tri dana kasnije -

Osećam se...Mrtvo.
Jedini znak koji mi poručuje da i dalje nisam predala dušu Bogu je pištanje negde oko mene.
Dal' je neki aparat ili će bomba uskoro eksplodirati, ne znam, al' moje oči se ne otvaraju.
Dišem duboko dok mi se prsti leve ruke grče. Uspela sam da ih pomerim ali jedva. Kako udahnem vazduh tako osećam i cepanje u plućima i stomaku. Sve je bilo dobro dok nisam dobila nagon da kašljem. Tada je sve počelo da me boli. I glava i stomak i pluća. Naglo sam otvorila oči susretajući se ponovo sa živopisnom belom bojom. Počela sam da je mrzim. Sedila sam se šamara koji sam zadobila prilikom navikavanja očiju na svetlo te sam se trznula kada sam očula otvaranje vrata.
"Rea. Vidiš li me?"
Trebalo mi je par sekundi da registrujem glas te sam onda odmah shvatila da je to Sem.
"Ne...Belo mi je pred očima i zuji mi u glavi jako."
Rekla sam uspaničenije dok mi je bol strujala niz leđa.
"Smiri se, samo polako."
Osetila sam kako me hvata za glavu te sam se ponovo trznula i jauknula od bola. Neće te povrediti Rea, smiri se.
"Hej...Slušaj me. Dobro si. Diši duboko i samo smireno."
Govorio mi je masirajući mi potiljak i slepočnice. Zujanje je popuštalo, a lik je polako počinjao da mi se nazire.
"Boli me."
Utrnelu ruku sam bukvalno bacila na pluća dok sam duboko i isprekidano disala.
"Verujem. Samo polako molim te."
I dalje me je masirao dok sam se ja sve više gubila. Belilo mi se sklonilo s očiju te sam jasno mogla da vidim da sam u bolnici.
"Kako sam došla ovde? Koliko...dugo ležim?"
Grlo me je bolelo kako sam više pričala. Osećam se iznemoćalo i krajnje jadno.
"Relja te je dovezao juče."
Pomogao mi je da se uspravim u polu sedeći položaj.
"A!"
Vrisnula sam kada sam stegnula stomak. Sve sam zvezde prebrojala.
"Gde je on? Je l' zna još neko da sam ovde?"
Upitala sam kada sam se malo sabrala od bola preusmeravajući pogled ka Semu.
"Pre možda deset minuta sam uspeo da ga nateram da ode da se sredi malo. Celu noć je bio pored tebe. Znaju, svi..."
Odgovorio mi je na pitanja, a ja sam lagano klimnula glavom.
"Možeš li da mi kažeš kako sam? Odnosno jesam li mnogo nagrabusila?"
Mišići su mi se grčili dok su mi se obe ruke tresle na stomaku koji je vibrirao. Mrzim sebe. Mrzim svoj posao.
"Krenuću redom."
Prišao je te mi je sklonio kosu iza uha.
"Imaš dve rane na glavi. Masnicu preko obraza i ogrebotinu na vratu. Podliv na grudnom mišiću. Omanju dublju posekotinu na levoj strani stomaka. I noge su ti zadobile par rana ali to je to."
Sve mi je ispričao, a ja sam krenula da se tresem kao prut od straha. Dobro sam živa.
"Takođe zadobila si unutrašnje krvarenje koje smo, hvala Bogu, na vreme zaustavili."
Progutala sam veliku knedlu u grlu dok sam se trudila da ostanem pribrana.
"Ima još..."
Nije to bilo pitanje, to je bila konstatacija jer se u njegovim očima jasno ogledala uplašenost ili pak tuga...
"Ima."
Klimnuo je glavom, slabašno izdahnuo, te me je uhvatio za ruku. Okej...Plašim se.
Samo što je otvorio usta da kaže vrata su se otvorila i na njima se pojavio Relja. Kada me je ugledao kako ga gledam osmeh mu se stvorio od uha do uha.
"Budna si?"
Setno ali i srećno mi je prišao dok se Sem odmačinjao.
"Jesam..."
Tiho sam rekla dok me je kopkalo šta Sem ima da kaže.
"Kako se osećaš? Boli li mnogo?"
Ređao je pitanje za pitanjem dok je nežno držao ruke na mojim obrazima.
"Dobro sam."
Slažem, debelo, jer nemam ništa od toga da njega sekiram. Neka moja bol bude samo moja.
"Ne laži me već mi lepo reci."
Prešao mi je palcem ispod oka dok smo se gledali. Progutala sam knedlu te sam jedva slegnula ramenima.
"Kako mogu da budem, Relja, posle svega?"
Tiho ga upitam pomirena s činjenicom da sam bila vreća za udaranje.
"Ko ti je ovo uradio? Naći ću ga i ubiti kunem ti se."
Uhvatila sam ga spremno za ruku ne dozvoljavajući mu da se pomeri.
"Ne znam...Nisam imala priliku da vidim. A ti se ne budali. Tu sam, živa sam i to je najpreče."
Prišao je te me je poljubio u čelo malo duže zadržavajući usne na mojoj koži.
"Da si samo mogla da se vidiš u kakvom sam te stanju zatekao ispred svojih vrata. Ja mislim da nikada glasnije nisam viknuo."
Mazio mi je ruke, obraz, gledao me je uplašeno, a ja sam izdahnula...Tu me je znači bacio. Lepo.
"Prošlo je."
Jedva ali jedva sam uspela da se osmehnem dok mi je leva ruka podrhtavala.
"Sem je želeo nešto da mi kaže."
Preusmerila sam pogled na Sema koji je mirno stajao po strani.
"Želiš li pred njim ili?"
Pogledao je načas u zbunjenog Relju te sam i ja isto to uradila.
Zašto ne bih želela?
"Da, naravno."
Skupila sam obrve dok mi je jeza prolazila čitavim telom. Relja me je uhvatio za ruku dok smo oboje bili načisto u rebusu.
"Nisam želeo išta da pričam o ovome dok se ti ne probudiš. Juče posle tvoje operacije stigao mi je izveštaj koji me je baš šokirao. Naime..."
Načas je pogledao u stranu dok je meni želudac radio salta. Onesvestiću se kunem vam se.
"Znam da sam se šalio pre na tu temu ali da se razumemo sada sam vrlo ozbilja  jer se s ovim stvarima ne igra."
Relja i ja smo hipnotisano klimnuli glavama dok je Sem pravio dramske pauze i još više me ubijao.
"Od velikog stresa ali prvenstveno silnih udaraca koje si zadobila u stomak...Nažalost si pobacila. Nisu uspeli da spasu plod koliko god su se trudili. Žao mi je, zaista."
Slušam, al' ne verujem.
Ne dišem, al' živa sam.
Tresem se, al' ne reagujem.
Tu sam, al' nestajem.
Oči su mi se ukrstile dok su mi se ruke mahinalno dočepale stomaka. Jako sam, jednom rukom, stezala majicu, dok sam drugu samo držala preko stomaka.
U grlu mi se stvorila knedla dok sam i dalje obrađivala informaciju.
Bila sam trudna?
Trudna...
Trebala sam da postanem majka...
U meni se razvijao novi život koji su mi nemilosrdno oduzeli?
Ubili su moje dete...
Lišili su me najdivnijeg osećaja na svetu.
BEBA.
Mala, nevina beba koja je mene izabrala za majku je učinila najveću grešku na svetu.
"Molim?"
Relja je prvi uspeo da progovori dok sam se ja i dalje gubila. Sve sam videla, sve sam čula ali ja nisam bila tu. Moja duša me je napuštala dok mi se bol i bes skupljao u grlu toliko jako da sam osećala da ću eksplodirati.
"Bio je star par nedelja..."
Sem je dodao, a meni kao da je udaren još jedan šamar.
Osetila sam kako su mi suze na ivici da poteknu te sam im to dopustila. Bezglasno sam plakala gledajući u jednu tačku i hipnotisano držeći ruke na stomaku.
Mogla sam da postanem majka da nisam prihvatila ovaj slučaj.
Ja sam nevolja na dve noge. Uništavam sve lepo.
"Reci mi da se šališ."
Relja je drčno upitao Sema koji je odmahnuo glavom. Celo telo mi je otrnulo. Bol me je lomila i od mene pravila kašu natopljenu krivicom.
"Izađite."
Tiho sam rekla i dalje ne pogledavši ni jednog ni drugog.
"Rea...Molim te samo polako."
Relja je nešto pričao, pričao, tešio me, molio ali nisam slušala. Nisam imala snage za to.
"Izađite."
Ponovila sam za nijansu glasnije dok sam jače stezala čaršaf pod sobom.
Sem je odmah izašao dok Relja to nije nameravao.
"Slušaj me. Tu sam, uz tebe sam. Nisi sama, ne kidaj se. Molim te."
Okretao mi je glavu ka sebi. Gledala sam kroz njega dok su mi se suze u slapovima slivale niz obraze.
"Izađi napolje!"
Vrisnula sam te sam se u tom momentu slomila.
Sva bol koju sam osećala izašla mi je na usta dok sam cepala čaršaf na kom sam ležala. Kukala sam, jaukala sam i kidala sam se naglas dok me je bol oblivala. Sve me je bolelo, a najviše duša.
"Rea, smiri se molim te!"
Uvukao me je u svoj zagrljaj dok su moji krici postajali sve jači. Nisam ni marila dal ikoga remetim niti sam znala koliko je sati. Duša me je pekla i bol mi je izlazila na usta u vidu ranjenih krika.
"Ostavi me samu."
Jedva sam progovorila držeći se za grlo i isprekidano disajući. Želim da umrem. Zašto nisam umrla pre ovog saznanja?
"Neću jer nisi sama. Imaš mene. Kroz sve ćemo proći zajedno."
Prelazio mi je rukom preko lica ljubeći me u čelo ali nije delovalo. Nisam se smirila nije mi bilo lakše. Gorko sam ronila suze dok sam ga stezala za džemper.
"Rea molim te, ne kidaj ni sebe ni mene. Saberi se, suze ti neće doneti ništa dobro."
Ustao je sa stolice sedajući na krevet. Uzeo me je bolje u naručje dok sam ja umirala, ali bukvalno.
"Lako je tebi da kažeš. Verujem da ti je i lakše što je umrlo. Normalno da ti je lakše kada nikada ga nisi ni želeo. E pa ja jesam. Jebeno sam živela za trenutak kada ću saznati da sam trudna. Ovo mi je bio san od malena. I u danu se sve sruši. Boli me previše jer me Bog kažnjava udarajući na nešto što bi mi najviše na svetu značilo. Ne znam šta sam tako gadno uradila kada sam ovo dobila za uzvrat. Jedini razlog što sam i dalje u svesnom stanju je jer sam svesna da bih tebi upropastila sve da je preživelo. Samo želim da znaš da ovo nisam planirala niti želela."
Kada sam se iole smirila, odaljila sam se od njega i ovo mu iskreno rekla. Ne želim da pomisli da nisam pila tablete, jer jesam. Ne želim da pomisli da sam planirala ovo jer nisam.
"Ne pričaj gluposti. Možda me ne boli kao tebe ali me boli makar upola. I naravno da znam da nisi ovo planirala jer znam da nisi takva osoba. Smiri se molim te."
Uhvatio me je za obraze okretajući mi ponovo glavu ka sebi.
"Izađi, molim te."
Jedva sam izgovorila dok sam se bacala u novi talas suza i bola. Ovo nije realno. Sanjam ljudi, sanjam!
"Ako izađem hoćeš li se sabrati dok se ne vratim?"
Upitao me je dok sam ja odmahivala glavom.
"Želim da budem sama."
Gledala sam u svoje ruke na stomaku i dalje ne verujući u sve što sam čula.
"Ne možeš da budeš sama kada imaš mene."
"Relja izađi iz sobe i ne pravi mi ovo težim nego što već jeste."
Iskreno sam ga zamolila žudeći za samoćom.
"Neću da izađem rekao sam ti, a sada ti meni reci sve što ti je na duši. Ništa ne zadržavaj za sebe. Sve što te boli reci mi. Tu sam da te saslušam i da pomognem."
Nežno je stavio ruku ispod mojih dotačinjajući mi stomak. Zajecala sam zabacujući glavu unazad.
"Boli me saznanje da je u meni raslo tako nešto malo i veličanstveno. Plod ljubavi. Deo mene i čoveka kog neopisivo volim. I da je nestalo u danu jer se ja bavim najjadnijim poslom na svetu. Znam, nismo planirali niti si razmišljao o tome ali ja sam uvek maštala. Briga me za svaku ranu koja mi trenutno pulsira, jer najveća se ne vidi. Osećam se jadno i bespomoćno. Davim se u krivici. Jede me to što ne mogu da budem srećna. Možda je bezobrazno s moje strane što sam negde u dubini srca uvek želela da promeniš svoje mišljenje ali šta da radim? Čovek sam sačinjen od želja i nadanja. Nije mi lako i neopisivo me boli duša ali negde na kraju svega mi je lakše jer tebi nisam život upropastila. I gorko sam svesna da je za nekoga ovo bila greška, a za mene samo slamka spasa koja mi je iskliznula iz ruku."
Ništa nije rekao samo me je privukao u zagrljaj naslanjajući moju glavu na svoje grudi.
"Želiš li da odgovorim ili će ti biti lakše ako ostavim ovako?"
Upitao me je, a ja sam izdahnula.
"Iskreno, kako god ti želiš. Meni je trenutno svejedno."
Ponovo sam se tiho davila u suzama dok sam slušala neravnomerne otkucaje njegovog srca.
"Ma kakvo god moje mišljenje i stav bili nikada te ne bih ostavio samu sa detetom niti bi mi ti upropastila život. Uvek kada se nešto ovako desi, treba reći, Ko zna zašto je to dobro. Iako nije dobro ni najmanje. Verujem i osećam koliko te boli. Svaka tvoja suza me boli kao tebe cela ova situacija. Ne smeš da dozvoliš sebi da narušiš dodatno svoje zdravlje. Pretrpela si svašta, u stanju šoka si i dalje. To zrnce nije bila formirana beba. Obriši suze s tog lepog lica, zagrli me i reci sebi 'Bolje zrno nego ja.'. Koliko god surovo bilo, tvoj život je jedan, a beba u budućnosti može da bude koliko god poželiš."
Gledala sam ga u oči dok mi je sve govorio i tačno sam mogla svaku reč da štikliram kao istinito. Boli me previše i reči bol umanjiti neće. Žacnulo me je i to što sam postala svesna napokon da od bebe Moor nema ni nula zapeta jedan posto šanse ali to je život. Lagano sam ispružila ruke i zagrlila ga dok sam se kontrolisala da ne zaplačem. To ću večeras, kada ostanem sama.
"Izvinjavam ti se za ovo što sam ti priredio. Moja je krivica i gorko sam svestan toga. Ja nisam koristio zaštitu i zbog mene si u ovom stanju. Udari me, viči, kuni me al' ne plači. Reci šta god želiš i uradiću al' mi oprosti molim te."
Ljubio me je u glavu dok mu je glas igrao. Ako on zaplače mene neće moći da zaustavi niko.
"Samo me ne požurkuj...Pusti me da prebolim ovo na moj način."
Tiho sam rekla izdisajući i gutajući poveću knedlu.
"U redu, al' znaj da sam tu uvek iza ili pored tebe da ti budem oslonac i ne zaboravi da nisi sama u ovome."
Isprepletao nam je prste dok me je držao u svom naručju. Njegova blizina moj bol tera da bude jači...Ali mi i prija. Pusto žensko.
"Hvala ti."
Izustila sam sklapajući oči dok su mi se slike raznih beba premotavale po glavi.
Ćutali smo određen period onako zagrljeni te sam se ja trznula.
"Spava mi se."
Tiho sam rekla, a on me je kao...bebu...položio na jastuk ustajući s kreveta.
"Izaći ću ispred da bi mogla da odmoriš. Šta god da ti treba samo me pozovi i ulazim."
Pomazio me je po obrazu, a ja sam klimnula glavom sklopivši oči. Nemoj da zaplačeš, nemoj.
"Volim te i više nego što možeš da zamisliš."
Tiho mi je prošaputao na uho ljubeći me tik do usne. Lagano sam se osmehnula suzdržavajući krik da ne napusti moja usta. Kako sam očula otvaranje, a kasnije i zatvaranje vrata, samo sam pustila. Jecaj mi je sleteo s usana dok su mi suze kvasile jastuk. Ruke su tražile nešto po stomaku dok se bol javljao na dužnost.
Nažalost, sada sam svesna kako je bilo Adrijani...Samo možda par puta gore.
Jecaji su se ređali zajedno sa raznim slikama.
Svaki udisaj me tera da se zapitam zašto sam još uvek ovde, a onda shvatim... Ovde sam kako bih nekada u budućnosti ostvarila svoje snove. Nekada, kada se Bog smiluje nadamnom, naravno.
Proći će sve ovo, kad tad...Al' kakve će posledice ostaviti to već niko ne zna.