Završna reč

80

Rea
Rossi

- dva dana kasnije -

"Namunjena si. Zašto?"
Hana upadne s ovim pitanjem u sred nekog neobaveznog razgovora koji smo vodili.
"Nisam, čini ti se."
Pokušam da odnegodujem al' mi ne poveruje.
"Pokušaj ponovo."
Nasmejala se, a ja sam izdahnula.
"Glupost je."
"Rea..."
Od kada se porodila izgubila je strpljenje. Ponaša se kao da je ona starija, a ne ja.
"Relja me nervira."
Brzo kažem te zaljuškam Filia, on me smiruje.
"Zašto."
"Zato što je izgleda zaboravio da ima kuću! Dva dana ne izlazi iz kancelarije! Ko zna koju je nahvatao dok smo bili razdvojeni pa sad ne može da je se reši. Plašim se da sada ja proživljavam ono što je Kristofer sa mnom."
Iskreno priznam te stegnem zube.
"Uopšte ne dolazi?"
Zbunjeno me pitala.
"Dolazi ali kasno uveče i rano ujutru ide."
"Jako mi je čudno da slušam tvoje ljubavne probleme vezane za mog brata."
Iskreno se nasmejala, a meni do toga zaista sada nije bilo.
"Uostalom, ne verujem da ima neku. Vidi mu se u očima koliko te voli. A ti prestani da budeš ljubomorna devojka i shvati da je i pre radio, al da nisi toliko obraćala pažnju jer si svo svoje slobodno vreme trošila mrzeći ga."
Polije me kofom hladne vode, a ja se trznem.
"I dalje sam besna."
Prekrstim noge te se u tom trenutku oglasi moj telefon. Mi o vuku, a vuk zove.
"Javi se."
Hana mi pruža telefon.
"Zauzeta sam."
Pravo sam derište, priznajem. Besno je mahnula glavom te se ladno javila na moj telefon.
"Nije Draga, al' je Hana. Evo je duri se pored mene. Hoću. Traži te."
Pruža mi telefon, a ja se nasmejem.
"Normalno da me traži kad mene zove."
Kažem te iskuliram njenu pruženu ruku.
"Rea ne budi glupavo ljubomorna nego se javi."
Prosikta na mene dok drži mikrofon prekriven rukom, a ja izdahnem. Pružim joj prvo Filia te uzmem telefon.
"Halo?"
Suzdržim se da ga ne napadnem odmah.
"Zašto si pobogu ljuta?"
Čujem ga kako izdiše s druge strane slušalice te se trznem.
"Zašto izdišeš? Ko je to sa tobom? Šta radiš?"
Raskolačim oči, a bogme i Hana.
"Rea ne glupiraj se! Nije niko sa mnom samo sam umoran. I ne, ne bih te zvao da sam bio sa nekom."
Znam da je ovo trebalo da bude olakšavajuće al ja sam se još više raspizdila.
"Aha, znači u periodima u kojima me ne budeš zvao jebeš neku po kancelarijama, ostavama, stepenicama ili gde se već to radi?!"
Puknem na njega, a Hana me izrebri.
"Nema psovanja pred detetom!"
"Rea...Čemu sve ovo?"
Čujem mu u glasu koliko je umoran, duša moja.
"Zašto te danima viđam na dva sata maksimalno?"
Spustim loptu te tužnije malo kažem.
"Radim, ljubavi, kunem ti se. Nakupilo se slučajeva i tona papira je pristigla za sređivanje da nemam vremena da podignem glavu iz njih."
Iskrenost u njegovom glasu me tera da se rastužim al onda shvatim da ja nemam dokaz za sve to i da ponovo on ne nalazi ni za shodno da me bar na ručak izvde.
"Nedostaješ mi ali sam i dalje ljuta na tebe. Kada budeš rešio da odvojiš više od dva jebena sata..."
"Rea ne psuj!"
Hana me izrebri, a ja odmahnem besno rukom te ustanem.
"Onda mi se tek javi. Večeras ću prespavati u svom stanu ili kod Matee ili Lucijana, čisto da znaš."
Nastavim gde sam stala, a on prošišti na nos.
"Ne nerviraj me sada i ti i ostani kod mene. Potrudiću se večeras da dođem ranije."
"Da te ne nerviram? Ja tebe?"
Dreknem na njega te se saberem jer je Fili u prostoriji pored.
"Izvini..."
Spustio je loptu te sam i ja. Hormoni me drmaju pred dobijanje i stravično sam van kontrole.
"Idi radi, čućemo se sutra."
Al opet nisam mogla da iskontrolišem svoj jezik.
"Rea..."
Započeo je al sam ga prekinula.
"Znam, i ja tebe."
Rekla sam te sam mu prekinula vezu. Plače mi se.
"Sladunjavo."
Hana izjavi, a ja priđem te poljubim Filia u glavicu.
"Ne zameri tetki na ispadima, ujak ti je konj."
Nasmešila sam se al me je Hana ponovo izrebrila pogledom.
"Pored vas svih moje dete će biti kao kočijaš."
"Bolje kočijaš nego konj."
Namignula sam joj te sam nam obema izmamila osmeh na lice.
••••
Naravno ni da večeras nije došao ranije. A ja koza poverovala da će bar ovo veče, celo, provesti sa mnom. Al njega nema. S slašću sam sve ono što sam skuvala, a fino sam ga skuvala, bacila u kantu. Moje prvo jelo koje je ispalo iole dobro ga je čekalo tri sata i zaista nema razloga više. Nisam ga zvala već sam čekala. I svaki sat koji je prošao poneo je sa sobom kantu mojih suza. Nisam naporna devojka, zaista, al kada ne vidite voljenu osobu kako treba dva dana, niti se čujete sa njom, onda boli. Mislite da tamo ima nekoga, da vas je zamenio i tako sve redom. Ovo veče nisam ostala budna nad papirima čekajući da očujem ključ u bravi. Ovo veče sam zaspala u suzama i taložila bes negde na dnu duše. Proći će, govorila sam i slepo verovala u to.
••••
Košmari su se ređali jedan za drugim, a iz poslednjeg i najstrašnijeg trznulo me je zvono na telefonu. Vrisak mi je nadjačao melodiju te sam se uhvatila za grudi i smirivala.
"Običan san."
Govorila sam sebi dok sam uzimala telefon u ruke. Relja je zvao i to u tri sata posle ponoći. Borila sam se sa besom i tugom u sebi. Da li se javiti ili ne. Ali na kraju sam preskočila ponos i ružne stvari i javila se.
"Halo?"
Glas mi je zadrhtao al sam se brzo uspravila te sam udahnula duboko.
"Rea? Šta ti je?"
Uplašeno me je upitao, a ja sam odmahnula glavom kao da može da me vidi.
"Ništa, spavala sam. Koji je razlog zašto zoveš ovako kasno?"
Očula sam da mi nije poverovao jer je izdahnuo, al mi je brzo odgovorio na pitanje.
"Moraš hitno da dođeš. Imamo jedno ozbiljno suđenje."
Veselo je rekao.
"U tri sata posle ponoći?!"
Dreknem na njega, a on mi potvedi.
"Svašta. Laku noć."
Htela sam da mu prekinem vezu, al me njegovo dozivanje zaustavilo.
"Visoko plaćeno suđenje koje će biti gotovo za najmanje pola sata. Treba formalno da se obavi i slobodni smo."
Uhvatila sam se za čelo te sam teško izdahnula. Znala sam da će ovaj dan jednom doći...Znala sam da će i on pokleknuti pod uticaj novca.
"Relja, seti se da nas dvoje nismo korumpirani i da ne radimo na mito. Ne interesuju me ni avioni ni kamioni koje mogu da kupim sa tim novcem jer posle moj obraz i moj rad će biti ukaljani mućkom i podvalom. Jasno?"
Bila sam besna zato što se uopšte dosetio mene da pozove iako zna moj stav za ove stvari.
"Rea, molim te dođi, da završimo ovo i niko neće znati ko je obavio suđenje."
"Kako bre neće znati? Nisu ludi! Kamere su posvuda, domari, svi živi!"
"Samo dođi. U mojoj kancelariji uzmi fasciklu na kojoj velikim slovima piše "Rea Rossi" i dođi u sudnicu. Suđenje samo što nije počelo."
"Neću."
"Molim te. Za moju ljubav."
Ubiću ga!
"Ne Relja. Za tvoju ljubav bih sve uradila ali ne bih ni tebi ni sebi da okaljam karijere."
Bila sam odlučna, a on ubedljiv.
"Nećeš ih okaljati, samo dođi. Sve imaš na papirima u fascikli, čitaj iz njih i sve će biti brzo gotovo."
"Ljuta sam na tebe."
"Ljuti se posle, a sada dođi, svi te čekamo."
"Platićeš mi za ovo."
Prekinula sam mu vezu te sam se besno bacila unazad. Neću ovo da radim! Al svi mene čekaju. Mene. Mrzim te Relja, mrzim.
••••
Isvađala sam se ispred ogledala sama sa sobom te sam lepo krenula u sudnicu. Ako mi se ne svidi kojim pravcem ovo ide, obustavljam sve i vraćam se kući. Svojoj kući. Uzela sam fasciklu iz Reljine kancelarije te sam je samo stavila u aktovku ni ne pogledavši je. Ušla sam u sudnicu pogledom ne šarajući levo-desno, već fiksirano pravo na optuženog.
Prvi put ga vidim i čini mi se da izgleda zadovoljno. Pa normalno da tako izgleda čim večeras izlazi iz zatvora.
Relja je započeo svoj uobičajeni govor, a ja sam se trudila ravnomerno da dišem i da ne gledam u porotu i ostale ljude u prostoriji. Sve ih mrzim.
"Rossi."
Izgovaranjem mog prezimena kao da mi je dao doznanja da izvadim fasciklu i na licu mesta se prvi put susretnem sa likom ispred sebe.
Otvorila sam je te sam izvadila papir spuštajući ga na poleđinu fascikle.
Pa da vidimo šta ovde imamo.
Prva rečenica me je već zbunila, al nisam podigla pogled ni na sekundu.
"Život je čudo."
Glasila je, a nastavak celokupnog teksta je bio zbunjujuće zabrinjavajuć.
"Oduzme ti dosta toga ali ti na kraju sve to nadoknadi. Odrastao sam znajući samo za ljubav koju mi je baka nesebično pružala. Ona mi je bila sve. I majka i otac, sestra, prijateljica, uzor i učitelj. Dan njene sahrane me je uništio. Krivio sam život i Boga jer su mi oduzeli jedinu osobu za koju sam mogao da kažem da bih dao život za nju. A onda, tog istog dana upoznao sam tebe. Najgori i najlepši dan u mom životu. Godine su prolazile, a osećanja koja sam gajio prema tebi sam prikrivao plaštom mržnje jer očigledno nisam imao hraborsti da ti priđem na taj način, bojeći se da ću te zavoleti i da ćeš me napustiti. Još jedan gubitak mi zaista tada nije bio potreban. Kako su naše svađe i prepirke postajale žustrije sve više sam imao nagon da te ne ispuštam iz zagrljaja. Sve lepe reči zamenjivao sam napadima braneći svoje srce od tebe. Kako sam stario shvatio sam da to uzalud radim jer time sebe samo povređujem. Rešio sam da popustim, a tvoje blago otapanje leda mi je bilo veliki vetar u leđa. Naš prvi poljubac i dalje pamtim i nikada ga zaboraviti neću jer u tom trenutku, kada mi je srce zbog tebe brže zalupalo, shvatio sam da ono tebi pripada. Sedmi maj prošle godine datum i dan koji su bili prekretnica u našim životima. Tog dana dao sam ti celog sebe ni na trenutak se ne brinući da li će me to povrediti jednog dana. Bio sam spreman i da patim i da gorim u samim dubinama pakla za tvoju ljubav. Tih godinu dana naše turbulentne veze pokazalo mi je da si ti žena za koju se kaže "Ona je ta, ona prava za mene." Uz tebe osetio sam se mirno. Bio sam srećan i kada mi je do suza bilo. Budila si najlepša i najgrešnija osećanja u meni i to me je jako zabavljalo. Pokazala si mi, dokazala i pružila ljubav koju sam osećao samo kada sam bio mali. Na tacni si mi dala sebe, a ja sam rešio da te čuvam ispod staklenog zvona kao najvredniju stvar u mom životu. Ti, Rea Rossi, si moje sve.
Moja dama i grešnica.
Anđeo i đavo.
Mirna luka i tornado.
Moj osmeh i svaka suza.
Moja saputnica.
Sunce i mesec.
Ti si moj glas razuma koji me tera da postupam nerazumno kada sam sa tobom.
Tvoj osmeh mi ulepša svaki dan, a tvoja bol me razara.
Shvatio sam da sam bolesno zaljubljen u osobu koja mi je ukrala i srce i dušu. Bolesno sam i ljubomoran i posesivan. Imam nagone koji bi me olako i vešto bacili iza rešetaka za tili čas. Shvatio sam, još pre godinu dana, da si ti moja i zato te bezdušno ne dam nikome. Mogu da gledaju iz daljine ako baš moraju ali želim da svi znaju da si moja i da ćeš to zauvek ostati.
I u dobru i u zlu.
I u zdravlju i bolesti.
I u teškim danima i najsrećnijim.
Biću tu, uz tebe, pored tebe i nikada neću otići.
Ti si moja porodica.
Moja devojka.
Moje blago.
I neizmerno bih bio srećan kada bi...
Postala moja žena.
Da, ti, Rea Rossi, koja si me do pre pola sata mrzela jer si mislila da te varam i izbegavam. Da ti, kojoj sam spreman da dam život, a ne samo materijalno i duševno bogatstvo.
Želiš li da postaneš moja, i na papiru i pred Bogom i matičarem, supruga? A kasnije, ako nas Bog blagoslovi i majka moje dece?
Rea, da li želiš da se udaš za mene i učiniš me najsrećnijim čovekom koji hoda ovom planetom?"
Disala sam duboko dok sam se trudila da sve lepo pročitam do kraja jer sam se cela tresla, a vid mi se mutio. Da li sam ja ovo dobro pročitala ili sam umislila?
Podigla sam pogled ka njegovom mestu ali ga nije bilo. Zbunjeno sam se okrenula iza sebe te sam tek sada videla ko je zapravo u sudnici. Moja porodica, to jest naša. Mama, tata, Entoni, Hana, Vuk, Leo, Dominik, Renato, Zoi. Mama je plakala kao i Hana dok su mi svi pokazivali prstom ispred mene. Brzo sam se okrenula spustajući papire na sto. Relja, u onim odorama njegovim, je klečao na jednom kolenu ispred mene u ruci držeći malu, belu kutijicu u kojoj je bio prelep prsten.
"Ne sanjam zar ne?"
Smeškala sam se dok su mi suze padale niz obraze.
"Ne."
Tiho je progovorio dok me je gledao s obožavanjem. Da, baš tako.
"I?"
S osmehom na licu je podigao obrve dok je nestrpljivo čekao moj odgovor.
"Bože!"
Nasmejala sam se dok sam stavljala ruke preko usta i lica.
"Naravno da DA!"
Zajecala sam te sam krenula ka njemu, polako mi je stavio prsten na domali prst te mi je poljubio tu ruku.
Nestrpljivo sam ga povukla da ustane te sam mu se zaletela u zagrljaj dopuštajući suzama da na miru poteknu.
"Volim te."
Prošaputao mi je na uho dok smo se snažno grlili.
"I ja tebe svim svojim srcem."
Odgovorila sam te smo se malo odvojili tek toliko da možemo da se poljubimo. Aplaudiranje i vikanje se očulo iza nas al' mi smo bili u našem svetu. Držala sam u svojim rukama svoj svet i život zaklinjući mu se već sada na večnu ljubav.