Završna reč

57

Rea
Rossi

Osećam kako mi glava poskakuje i udara u nešto tvrdo dok oči ne slušaju moje naređenje i idalje su čvrsto zatvorene.
Čujem šuštanje i neke šumove u pozadini ali sam previše slaba da bih išta mogla da uradim.
Potom, škripa i bučno otvaranje vrata. U tom momentu shvatila sam da sam u nekom izgleda kamionu.
"Uzmi je i nosi ovamo."
Neki dubok glas je progovorio dok sam osećala kako me neko uzima u naručje i onako mirnu prenosi negde. Nemam snage da progovorim, telo me boli, a glava kao da je tuđa. Plače mi se al' ni za to nemam snage.
"Ovde je baci."
Kako mu je rečeno tako je i uradio. Telo mi se jako zabilo o nešto tvrdo kao i glava. U tom momentu oči su mi se otvorile ali je opet sve bilo crno. Kriknula sam od bola rušeći se vodoravno na pod. Dobro jutro Rea...
"Šlušaj me sada."
Ponovo taj dubok glas se očuo dok me je podizao hvatajući me za kosu i vukući. Boli, previše. Kao da mi kožu na živo deru. Čime sam zaslužila ovako mučenje? Čime?
"Kada ti skinem to s očiju i kada me vidiš nećeš u toj maloj glavi da kuješ plan kako ćeš me se rešiti jer jedan tvoj pogrešan potez biće kriv za smrt troje najbližih ljudi u tvom životu. Jesam li jasan?"
Progutala sam knedlu dok me je on sve više stezao.
"Da."
Jedva sam uspela da progovorim. Skinuo mi je povez s očiju te mi je svetlost došla kao so na ranu. Glava je počela još više da me boli dok su se oči borile s nečim što nije tama.
"Pogledaj me."
Viknuo je, a ja sam se trudila da mu pronađem makar lik jer mi je i dalje sve svetlo i mutno al' nisam uspela.
"Pogledaj me kada ti kažem!"
Jako me je šutnuo u stomak te sam se momentalno presavila ispuštajući krik nalik ranjenoj pitci. Boli, toliko jako da su suze krenule nekontrolisano da mi se slivaju niz obraze pomažući očima da ponovo vide.
Kako sam skenirala figuru ispred sebe udahnula sam duboko. Žgoljav lik s prevelikim mišićima na rukama. Istetoviran tu i tamo s robijaškim izrazom lica. Brada mu je poveća, a oči kivne i besne. Smrdeo je toliko jako da mi se povraćalo.
"Ne gledaj me tako da ti ne bih izbio zub!"
Ponovo je viknuo na mene hvatajući me silovito za vrat i daveći.
"U...redu. Pusti me."
Jedva sam izgovorila dok su mi se oči širile, a vazduh ponestajao. Kako je sklonio ruku s mog vrata tako sam počela da kašljem i duboko da dišem.
"Ko si ti?"
Skupila sam snage da ga upitam bojažljivo gledajući gde se nalazim. Liči mi na neki podrum. Pun vlage, mračniji, manji...Jeziviji. Vazduh je težak i vlažan. Buđ se oseća, a bogme i opor miris znoja. Mom stomaku ovo ne odgovara ni najmanje.
"Ja sam ovde samo da prenesem naređenje."
Približio mi se toliko blizu da sam osetila smrda iz njegovih usta te je to bio okidač da se okrenem i da se ispovraćam na pod pored sebe.
Ponovo mi je muka kao pre par dana. Ponovo me obliva strašan znoj dok me stomak užasno boli.
"Mogli ste i na lepši način."
Kada sam se malo kovarnula odgovorila sam mu, a on mi je udario toliko jak šamar da mi se glava okrenula i jako udarila o zid. Nikada u svom životu nisam dobila batine. Mama mi nikada nije udarila šamar, a kamoli da me je neki muškarac maltretirao. Na šta sam spala živote...
"To ti je za ovo što si uradila, a ovo."
I bam...još jedan šamar u drugi obraz i druga strana glave mi je udarila o zid. Ne osećam je. Više je ni malo ne osećam. Disala sam duboko onako otvorenih usta te sam osetila nešto toplo u njima. Krv...Slivala mi se niz slepočnicu pravo u usta.
"Jer se usuđuješ da pričaš."
Završio je rečenicu te se odaljio od mene. Krv mi se slivala niz obe strane glave dok sam osećala kako mi ruke nekontrolisano drhte. Ostaću paralizovana ako ovako nastavi.
"Imaš fore do Nove Godine da ga izbaviš iz zatvora, kako znaš i umeš. U suprotnom svaki član tvoje bedne porodice će ti umirati pred očima dok se tebi jedan po jedan ekser bude zabijao u telo. Jesam li bio dovoljno jasan ili moram da dočaram još?"
Liam...Znala sam. Ovo je njegovo maslo.
"U redu. Potrudiću se."
Odgovorila sam gudajući krv, a on me je uhvatio za majicu odižući me od poda toliko silovito da su mi noge visile. Leđa mi je ponovo zalepio za zid, a kolenom mi je držao stomak i jako ga stezao.
"Nema potrudiću se, uradićeš to."
Jače nego ikada pre me je šutnuo i bacio na drugi kraj prostorije. Pala sam preko nekog stola koji se polomio podamnom. Vrisnula sam iz sve snage kupajući se u bolu. Glava, stomak, ruke, grlo, sve me je bolelo. Pljuvala sam krv dok sam gubila svest tresući se od bola. Zar ću ovako umreti? Bez da sam se pozdravila s mamom...braćom, Hanom...prijateljima...Reljom. Bože Relja! Zar ću umreti pre nego što mu kažem koliko ga volim? Koliko ne mogu bez njega? Koliko mi znači i koliko mi je promenio život? Ne mogu da umrem pre nego sto postanem majka...Pre nego što se udam. Bože, nisam proživela ništa što sam htela, ne uzimaj me molim te. Ne dozvoli da mi ovde bude kraj. Biću bolji čovek obećavam. Spasi me.