Završna reč

18

"Uspori, izginućemo!"

Matea viče na mene dok se pridržava za ručku od vrata. Ne mogu da stanem. Šta ako sam ja kriva što je on u bolnici? Nisam ni saslušala mamu do kraja samo sam uletela u kola usput je pitajući u kojoj je bolnici. Srce mi brzo udara u grudima dok mi oči pulsiraju.

"Je l sam zaista mogla da ga ubijem?"

Pitam uplašeno dok dajem žmigavac i pretičem kamion.

"Pa faktički da."

Iskreno odgovori, a ja trznem glavom te je pogledam.

"Gledaj u put!"

Vikne ponovo te ja jače stegnem volan.

"Rea, uspori molim te."

Mama sa zadnjeg sedišta dodaje, ali ne. Noga na gasu i samo brzo. Ne sme da umre dok se lepo ne izvičem na njega...Ovaj, ne želim u zatvor da idem.

"Ne umeš da tešiš ni malo!"

Onako iznervirano kažem Matei, a ona nežno stavi ruku na moju butinu.

"Pa nisam se za to školovala!"

Nabusito kaže te se opet pridrži za ručku od vrata kada uđem u krivinu.

"Šta mu je?"

Upitam mamu, nadajući se da će da kaže krv iz nosa ili vrtoglavica. Samo ne krv iz genitalija. Čitala sam o tome. Pri jakim udarcima se pojavljuje. Šta ako ne bude mogao da ima decu? Šta ako sam zajebala lozu Moor-ovih? Pa Entoni će me zadaviti.

"Ne znam. Entoni ga je hitno odvezao dok sam išla po neka dokumenta. Javio mi je samo da su krenuli ka bolnici i da ostanem da nadgledam tamo da ti ne zeznu kućicu. I pored svega, on se brine za tebe i nemoj slučajno da budeš bezobrazna prema njemu."

Zapreti mi, a ja odmahnem glavom. Jao, ljudi pa meni zatvor ne gine, a Relji groblje ako sam zaista ja kriva. Gde me oče napravi sa ovako jakom nogom?
Ponovo dam žmigavac te brzo uđem na parking bolnice.

"Definitivno ću zakupiti jedno mesto."

Nije ni vreme ni mesto za šale, al' samo je izletelo.
Utrčali smo u bolnicu te smo zatekli Entonia kako sedi u čekaonici.

"Kako je Relja?"

"Šta mu se desilo?"

"Hoće li preživeti?"

Mama, Matea i ja ređamo pitanje za pitanjem dok nas on gleda kao pale s marsa.

"Dobro je. Sada je na ušivanju."

Ako se sada nisam prevrnula neću nikada. Šiju ga? Dole? Jao mučenik! Ima da me odrobija rođenim rukama kada me uhvati.

"Je l' posle toga ide kući?"

Mama ga upita dok ja blenem u Mateu kao tele u šarena vrata i obrađujem informacije.

"Moći će kada mu bude istekla infuzija kao i još nešto što mu budu dodali, nisam razumeo."

Entoni odgovori mami te je zagrli.

"Dobar dan Rea. Nisam navikao tebe u čekaonici da vidim, obično si na krevetu i čekaš vizitu."

Izdahnem te se okrenem ka doktoru Semu koji me je s osmehom gledao.

"Verujte mi, nije vreme za šalu."

Ozbiljno kažem, te se i njegov izraz lica uozbilji.

"Šta nije u redu?"

Zabrinuto me upita, te pređe pogledom preko svih nas. Progutam knedlu te se počešem po glavi.