Završna reč

19

Relja
Moor

Infuzija mi je istekla pre možda pet minuta. I sada, umesto da idem kući, ja slušam doktora kako me savetuje da budem oprezniji.

"Znate da nisam dete zar ne?"

Upitam ga skupivši obrve dok oblačim pocepanu majicu koju su mi skinuli pre ušivanja.

"Niste dete ali ste se na nezreo način povredili."

Kao da ja ne znam kako sam se povredio. I idalje mi nije jasno zašto sam ja skidao onu kućicu. Nisam sam, naravno, ali opet.
Podsmehnem se te stanem ispred doktora.

"Relja zaista, sledeći put se pazi."

Gabrijela dođe do mene, a ja klimnem glavom.

"Ekseri su sami poispadali iz one kućice. Tako da ja nisam tu ništa kriv."

Krenem da izađem iz sobe, al' me doktor zaustavi.

"Mogli ste jednostavno da kupite detetu drugu kućicu, kao da bi primetilo."

Nasmejem se na ovo te zamislim Reu kao detence. Ta slika mi ne ulazi u glavu. Ta količina otrova ne može da stane u jedno šićušno biće.

"Da je bar dete, al nije."

Ugrizem unutrašnjost usne te nakrivim glavu gledajući u doktora.

"To je žena kojoj ste se mlopre smeškali."

Odgovorim mu te na blic podignem obrve, a on raširi oči.

"I idalje se igra u kućicama na drvetu?"

Doktor zaprepašćeno upita, a ja odmahnem glavom.

"Ne, to joj je samo bio novi razlog za histerisanje."

Logično odgovorim, te uspem da zbunim doktora. Samo ne znam šta ovde nije jasno. Rea traži razloge da se breca i ljuti na svakom koraku. Kućica je sjajan izgovor.

"Mah, to je samo Rea. Pravi scene kada joj nije po volji, ništa bitno. Hvala Vam doktore, ako nemate ništa više da dodate idemo mi."

Gabrijela se ubaci te me uhvati pod ruku dok me lagano gurka ka vratima.

"Prijatno."

Doktor klimne glavom te nas dvoje krenemo ka izlazu iz bolnice. Ne mogu da kažem da nije istina ono što je Gabrijela rekla, ali nije ni laž. Rea je konfuzna ličnost, skroz na skroz.

"Hajde, idem sa tobom. Ne mogu samog da te pustim, da se ne srušiš negde."

Gabrijala kroz osmeh izgovori, a ja se osmehnem.

"Par ožiljaka mi ne mogu ništa."

Negodujem, al' ipak ulazim u Gabrijelina kola, smeštajući se na suvozačevo mesto. Čudno je ovde sedeti, pogotovu pored žene.

"Imaš po tri šava na svakom. Nije bezazleno."

Govori dok se vezuje, a ja prodrmam glavom. Šta ja neću doživeti zbog nje to je haotično. Al' važno da sam ja popio šut u muda bez ikakvog razloga. Već skoro dva sada osećam nelagodu. Ta devojka je luda. Nema dalje od njenog ludila.

••••

Gabrijela se uparkira na parking zgrade te mi pomogne da izađem iz kola i ako mi zaista pomoć nije potrebna. Jeste da imam gaze po grudima i da osećam pritisak pomešan s bolom, ali sam dobro, zaista.

"Možeš li?"

Upita me dok koračamo ka liftu, a ja klimnem glavom.

"Opusti se, nisam invalid."