Završna reč

54

Rea
Rossi

Ne verujem u šta gledam.
Moje oči lažu.
Slika mi se duplirala kao i linijice ispred mene.
Nisam trudna.
Ne smem da budem trudna.
Trudna sam.
Suza suzu stiže dok drhtavo u rukama držim dva pozitivna testa za trudnoću. Dve linije, dve jebene linije će mi uništiti vezu.
Kao da mi neko dugačkim sečivima zahvata predeo grudi i uvrće ga. Boli me i sama pomisao na sve što sledi.
Beba!
Ostvarenje mog sna u pogrešnom trenutku.
Malo biće koje je pola ja, a pola čovek kog volim neopisivo. Čovek koji ne želi da bude otac, koji neće pružiti mom detetu ljubav. Osoba koja će postati stranac ovom zrncetu u meni čim sazna za njega.
Da li sam dovoljno jaka da ovo prebrodim?
Kako ću da objasnim mojima kako je devica zatrudnela? Ili da pobegnem...Da, mislim da je najbolje rešenje da pobegnem pa šta bude.
Ali ne mogu to da priredim bebi, mojima, pa čak ni Relji.
Kristofer! Jaoj. Sve gore od goreg. Kako njemu sve ovo da objasnim?
Pa dobro Rea, mislim da je lakše ubiti se nego ikome išta objašnjvati.
"Stigao sam!"
Reljin glas me preseče preko stomaka kao šuriken dok unezvereno i dalje gledam ispred sebe i suzdržavam se da ne kriknem.
Beba. Beba. Beba.
Stiže.
Meni nije dobro. Nije mi majke mi dobro.
Ovo nikada ovako nisam zamišljala.
"Rea!"
Kada se nisam odazvala počeo je da me doziva. Nemam snage išta da kažem.
U stvari. Možda malo.
"U kupatilu sam."
Hvala Bogu nije mi pukao glas.
Brzo sam se umila, sredila lice i oči te sam onako sva nikakva i dezorijentisana izašla iz kupatila te sam se susrela sa njim.
Njegova pojava, stav, izgled sve je ovo bilo predobro da bi bilo istinito.
Neće se pojaviti osmeh na njegovom licu ako mu kažem da sam trudna.
Neće se mrdnuti, zagrliti me i reći da će sve biti u redu jer neće.
Neće se ugojiti zajedno sa mnom u trudnoći jer će me ostaviti na samom početku.
Izgleda da je ovo moja kazna za svako nedelo koje sam počinila. I baš je grupa, previše.
"Bože! Šta ti je?"
Uplašeno mi je prišao i stavio ruke na lice, a ja sam odmahnula glavom suzdržavajući se da ne briznem u plač. Jebem ti hormone!
Brzo sam prošla pored njega u nameri da se zaključam u sobu ali nije uspelo. Uleteo je za mnom te me je efikasno i brzo okrenuo ka sebi.
"Reci mi."
Uplašeno me je pogledao, a ja sam izdahnula i više nisam mogla da se suzdržim. Jecaji su mi napustili usta, a obrazi su mi postali mokri od suza dok sam ga gledala kao najveći grešnik.
"Trudna sam."
Jedva sam izgovorila dok sam umirala od unutrašnjeg bola. Gledao me je bledo i tačno sam znala šta je sledelo. Monolog kako moram da abortiram, beba ne sme da se rodi. Sve to već znam i zato plačem. Da su normalne okolnosti ovo bi bile suze radosnice koje sam priželjkivala od malena.
"Slušaj. Znam sve. Ne želiš dete, ostavićeš me, ljut si, besan si ali nisam ja kriva u potpunosti. Ti nisi kor..."
Raskolačila sam oči kada me je prekinuo u priči zalepivši svoja usta za moja. Treptala sam unezvereno dok sam ga gledala kako mu jedna suza potiče iz oka dok su mu kapci zatvoreni.
Šta je ovo?
"Zaista?"
Upitao me je s OSMEHOM na licu.
Okej, sanjam, ovo nije Relja, ovo je neka moja iluzija u glavi koja se poigrava s mojim nervima.
"Da."
Tiho sam rekla dok mi je srce lupalo prebrzo da se dah uskomešao i krenuo da prati njegov ritam.
"Bože!"
Osmehnuo se najšire moguće te me je uhvatio u naručje i zavrteo me. Da sam bila pod manjim šokom nešto bih rekla sigurno, ali ovako sam samo bledo gledala neverujući šta se dešava.
"Beba. Mala beba. Naša beba."
Ponavljao je dok me je spuštao na pod prolazeći rukom kroz kosu smeškajući se.
"Da. Ono što ti nikada nisi želeo."
Kažem očigledno iznenađena, a on odmahne rukom.
"Toliko sam te zavoleo da sam shvatio ako ti budeš majka moje dece da ću i ja uspeti da budem dobar otac za njih."
Nežno mi je govorio dok je držao ruke na mom licu.
"Znači, radujemo se?"
Upitam ga te se prvi put osmehnem od kako sam saznala, sada, lepe vesti.
"O da, i te kako!"
Ponovo me je zavrteo, a ja sam počela srećno da se kikotam.
"Sve prepreke koje su pred nama možemo zajedno da prevaziđemo. Od roditelja, do Kristofera, naših poslova i svega. Ljubav i sloga sve pobeđuju."
Govorio mi je dok smo stajali zagrljeni na sred sobe. Bože! Pa on želi dete i to sa mnom!
"Naravno da pobeđuju. A ti ćeš biti divan otac, već sada vidim."
Šmrcnula sam dok sam suzama radosnicama kvasila njegovu košulju.
"Pokazaću te svetu kao moju i od danas nam ništa neće stati na put."
Nežno mi je govorio ljubeći me u vrat. O ta prijatna toplina svaku bol pobeđuje.
Okrenula sam se u njegovom naručju te smo se pogledali u odraz ogledala. Nežno je spustio ruke na moj stomak lagano ga pritiskajući. Ovaj osećaj je nešto neprocenjivo.
"Sutra idemo kod doktora, želim da vidim ovo čudo."
Progovorio je iza mene dok su nam oboma pogledi bili prikovani za moj stomak i njegove ruke.
"Jedva čekam."
Iskreno sam rekla dok sam se smeškala i izdisala. Naša beba. Naš mali klon biće dočekan s suzama radosnicama i najširim i najlepšim osmesima. Nema bola, samo sreće. Napokon!
Okrenuo me je ka sebi i dalje držeći svoje ruke na mom stomaku te me je poljubio. Ljubili smo se, smejali i mazili satima...Bilo je kao iz bajke dok se neka zvonjava nije oglasila.
Crnilo mi je na sekund okupalo oči te kada sam ih ponovo otvorila ležala sam u krevetu.
Naglo sam se uspravila, pogledala u telefon i budilnik pored kreveta te sam ga brzo i ugasila.
"Zašto se moji snovi trude da me povrede?"
Upitam kada napokon postanem svesna svega. San...Jebeni san.
"On nikada neće promeniti mišljenje, a ovaj san je izgleda samo dokaz da se nadam nerealnom."
Suze su mi potekle niz obraze dok sam stavljala ruku na stomak gde se krilo moje dete u snu.
Relja nikada neće promeniti svoje odluke. A ja se na to moram, podhitno, navići jer ovi snovi će me jednog dana ubiti u pojam.