Završna reč

7

- dva dana kasnije -

Posao me zvao pa sam se vratila u Rim na kratko. Juče sam odnela papire u sud i predala sva ročišta koja imam zakazana od sledeće nedelje. Odabrala sam slučajeve i osobe koje ću zastupati te sada mirnije glave hodam ulicom uživajući u aprilskom suncu.

Retko kada idem peške jer mi taj luksuz nije dozvoljen zbog manjka vremena koje uvek imam, ali danas ne žurim nigde. Let mi je tek uveče, a do tada odmoriću mozak dok ne odem u onu ludnicu.
Svratim do brze hrane te kupim ručak. Mama da me vidi sa ovim kesama punim masti tačno bi u nesvest pala. Al' šta ću kad mi kuvanje nije jača strana. Jednom sam probala i onda je tata morao da angažuje nekog čoveka da mi prekreči kuhinju jer je od gareži bila uništena. Nekada se i zapitam šta će mi kuhinja, a onda shvatim da je frižider najbolji drug sa najukusnijom unutrašnjosti. Jedem kao provaljena, ali nikada se ne ugojim i to jako volim kod svog organizma. Hrana predstavlja mir. Kada sam besna, jedem. Kada sam tužna, jedem. Srećna, jedem. Kada trebam da donesem važne odluke, jedem. Moj život se sveo na hranu, a moj organizam je brzo izbacuje. Veliki sam gurman. Kao mala sam želela da postanem šef neke kuhinje i samo da isprobavam hranu koju moji zaposleni naprave. Jer da kuvam, kao što rekoh, ne umem.

Al' kada sam birala srednju školu shvatila sam da je advokatura moj poziv koji sam prihvatila oberučke, a restoran, pa njemu se možda posvetim kada odem u penziju.
Ako nađem nekog muža koji se teško goji biće fantastično.

Pozovem lift te sačekam dva minuta dok se on spusti u prizemlje. Ne mogu stepenicama da idem, duša mi u nosu završi svaki put.

Kako se očuje zvonce tako se ispravim. Moram da ostavim dobar utisak ako neko izađe, a ne kao pokisli umorni miš.

Podignem glavu te vidim da jedan čovek stoji u liftu i ne izlazi, dobro...
Možda mu je zanimljivo da se vozi - pomislim.

"Dobar dan."

Pozdravim ga, a on klimne glavom gledajući me nekako čudno. Nisam ga ranije viđala ovde. Izdahnem te uđem u lift pritiskajući dugme mog sprata.
Naslonim se na zid lifta te nekako pokušam da suzbijem napetost koja raste jer mi je ovaj lik isuviše jeziv. Šta ono mama reče? Ide stepenicama? Moraću i ja da počnem, makar umrla na pola.

Kako se lift popeo na moj sprat tako sam kao furija izletela jedva čujno promrmljajući neki pozdrav.
Tražim po džepovima ključ te kada ga nađem umalo od sreće ne ciknem. Ne znam zašto, al' imam traume od ćutljivih likova.

Kako uđem u stan, tako izdahnem.

"Preživeh."

Izgovorim kroz osmeh te se odvojim od njih izuvajući patike.
Produžim do kuhinje te ostavim hranu na sto.

Malo sam se razmahala pevušeći neku pesmu dok sam postavljala da jedem. Umirem od gladi.
Kako sam sela tako me zvono trznulo. Tačno mi se ne da da nahranim ovaj želudac.

Iznervirano ustanem te odmarširam do vrata. Udahnem te ih otvorim i zaboravim da izdahnem.
Progutam knedlu dok gledam cev pištolja koja je uperena tačno u moju glavu. Mahinalno podignem ruke kao i pogled te ugledam lika iz lifta. Tačno sam znala da mi lik smrdi. Slušaj jednom šta ti savest kaže!

"Uđi u stan."

Izgovori promuklim, dubokim glasom, a ja zadrhtim te ga poslušam i uđem.

"Šta želiš od mene?"

Upitam kada zatvori vrata za sobom, a on me prostreli pogledom.

"Zašto si odbila da me zastupaš?"

Iznervirano me upita dok maše pištoljem meni ispred nosa.

"Ko si ti?"

Kao da ja znam ko je ko i šta je! Šta sam bre ja ovde?