Završna reč

23

Relja
Moor

"Žao mi je...Ali nismo uspeli da ih spasimo. Primite moje saučešće."
Kako su te reči prostrujale kroz moje bubne opne osetio sam kao da mi je petstotina kilograma teškog čelika palo na grudi dok su mi venama strujali gromovi.
Koliko god ja imao godina moja otac će zauvek biti moj tata koji me je podigao uz pomoć bake. Posle njene smrti osetio sam kao da pola moje duše nestaje...Kao da bledi, blinka i isparava, a danas, zvanično sam postao čovek bez duše.
Moj otac, pridružio se mojoj baki na oblaku sa kog će posmatrati šta su ostavili iza sebe.
"Rea!"
Mahinalno viknem kada kraičkom oka uočima da je krenula da se klati i pada. Brzo sam je uhvatio pre nego što joj je glava snažno udarila o pod, stavljajući je na svoje koleno.
"Hej...Ne padaj u nesvest. Rea! Pogledaj me."
Dozivao sam je, udarao joj blage šamare, mrdao ali ništa. Bledo je gledala ispred sebe dok su joj se oči sklapale. Samo drhtaji njenog tela označavali su da je živa, u suprotnom pomislio bih da se pridružila Klari.
Hana i Leo su u glas plakali i vikali dok sam ja pokušavao da dozovem Reu.
"Pogledaj me, hajde napasti ne možeš da se prepustiš crnilu."
Držao sam je za vilicu dok su joj se u očima nakupljale suze i onda ih je samo sklopila i olabavila se. Pala je u nesvest ostavljajući me samog u ovom ludilu.
"Rea!"
Dominik i Renato su brzo pritrčali do nas te su obojica čučnula pored mene dozivajući je.
"Gde je otišao onaj slepac od doktora?"
Renato se prodere dok čas gleda u Reu čas iza mene.
"Daj da je stavimo na stolicu. Ne može tako na podu da leži."
Dominik je bio pribraniji te je izneo logično rešenje. Bez razmišljanja sam joj jednu ruku stavio ispod glave, pridržavajući je za ramena, a drugu ispod kolena te tako podigao sebi u naručje. Prvo što mi je prošlo kroz glavu "Jede li ona išta?", a onda sam se setio da joj je to omiljeni posao. Nežno sam je spustio na stolicu dok su Dominik i Renato sedali jedan s jedne njene strane, a drugi s druge kvaseći je s vodom.
Izdahnuo sam silovito dok sam brzo prolazio rukom kroz kosu.
Stari, zar ti je ovo zaista trebalo?
Osvrnem se oko sebe dok sam čvrsto stezao pesnicu kroz koju kao da su igle prolazile. Gledao sam u Hanu koja se tresla od plača u Vukovom zagrljaju koji je bledo gledao ispred sebe grleći sestru i roneći suze.
A tu, odmah pored, Sergej je tešio Lea koji nije mogao da se smiri.
Šta nas je ovo snašlo?
Prišao sam Vuku i Hani želeći nekako da ih smirim.
"Umrli su."
Hana je kroz jecaj progovorila te mi je polako prišla i obmotala ruke oko mog struka, mokri obraz naslanjajući na moje grudi.
"Šš...Ne plači."
Tiho sam govorio dok sam je grlio oko vrata ali nije uspevalo. Cela se tresla dok su joj krici puni bola izlazili iz usta.
"Rekla mi je da će biti dobro..."
Jače me stegne oko struka dok sve glasnije kreće da plače.
"Ko?"
Nežno je upitam, a ona podigne glavu te me sva uplakana pogleda. Kida me svaka njena suza, a sada ih je milion.
"Rea...Ona uvek sve zna. Uvek sve pogodi...Kako i zašto je baš sada omašila?"
Usne joj drhte dok joj se suze slivaju čas niz vrat čas u usta.
"Nije mogla da zna."
Kažem dok joj jednom rukom brišem suze s obraza.
"Ona se samo tome nadala."
Kažem tiše te svoje usne prislonim na njeno čelo.
"Ja...Moram da idem da se sredi..."
Podlakticom je obrisala suze te samo brzim koracima nastavila u pravcu toaleta.
"Hoću mamu! Hoću da mi se moji roditelji vrate!"
Leo je kroz plač viknuo te me je preledio.
Hoću i ja da se vrate. Zašto im Bože nisi bar malo mira dao?
Suzdržim se da mi nekoliko kapi ne sklizne niz obraz te se uputim ka Leu. Vreme je danas da se ponašam kao stariji brat i da pokušam da utešim svoju porodicu.
Priđem do Sergeja koji je čučao ispred Lea i nešto mu pričao, te samo klimnem zahvalno glavom kada me pogleda i nemo se povuče.
"Leo..."
Započnem kada čučnem na mesto gde je čučao do malopre Sergej.
"Veliki si dečak i moraš da shvatiš neke stvari."
Govorim mu dok ga držim čvrsto za ruke, a on me bledo gleda.
"Tvoji mama i tata su otišli na bolje mesto. Tamo neće ništa da ih boli i uvek će biti srećni. Sedeće na jednom oblaku, grickaće čips i gledaćete odozgo. Čuvaće te iako nisu blizu."
Pomazim ga nežno po obrazu, a on nemo stegne očne kapke i prolije još suza.
"Prerano su otišli i ja sam svestan. Svi smo. Kao što će i svima jako nedostajati. Tvojim sestrama, meni, Vuku, al' ako budemo zajedno biće nam lakše."
Lagano mu se osmehnem dok je on lio suzu za suzom i jako me stezao za ruke.
"Ali ja hoću svoju mamu nazad."
Tiho je rekao dok mu je glas drhtao, a ja sam samo izdahnuo.
"I mene je mama napustila kada sam bio beba. Samo što ona nije umrla, već me je ostavila baki i tati na čuvanje i staranje. Započela je novi život, s nekom novom porodicom, verujem, i nikada se nije pitala kako sam. I veruj mi dok sam bio u tvojim godinama često sam govorio 'bilo bi mi lakše da je umrla, nego ovako.'. I zapamti od goreg uvek ima gore. Ja moju mamu jedva i da pamtim. Sećam joj se lika kroz maglu, a uspomena ni nemamo. Klara je za tebe stvorila uspomene. Volela te je, što je bilo najvažnije od svega. A onda je Bog došao i rekao da je ispunila svoj zadatak i poslao je na novi. Sada će otići u raj gde će obavljati nove misije. Ali uvek i zauvek će te čuvati. Kao i tata. Oni su danas postali tvoji anđeli čuvari na nebu. I svaki put kada ti je teško seti se njih i zamoli ih da te oraspolože. Nisi sam, niti ćeš ikada biti pored nas. A sada molim te obriši suze i budi dobar veliki dečko koji će da ide da uteši svoje sestre koje isto pate..."
Nežno ga poljubim u glavicu dok je on tiho izdisao.
"U redu. Moji anđeli čuvari i ja idemo da seke oraspoložimo."
Polako je ustao sa stolice te je krenuo ka Rei koja se izgleda vratila iz transa.
Gledam sada u sve oko sebe i shvatam da sam sam. Hana je kod Vuka. Leo je kod Dominika, Renata i Ree. Sergej je otišao negde, a ja stojim i gledam kako jedni druge teše.
Ali onda shvatim. Sam sam odrastao, sam ću i da patim al' sam ću i sebe da tešim, al' prvo kada sve njih ja utešim.
Ugledao sam doktora kako izlazi iz njihove sobe te sam brzo krenuo ka njemu.
"Kakav je sada proces? Šta treba da uradimo? To jest, znam, samo mi recite mogu li da ih vidim ili nešto?"
Rasejano ga upitam, a on samo izdahne.
"Za sada ništa. Moramo proceduru da obavimo pa ćete tek onda moći. I primite moje saučešće."
Klimnuo sam glavom dok sam gledao kako odlazi. Čekaj...Dobro. Makar to posle svega mogu.
"Jesi li dobro?"
Trznem se kada očujem Rein glas pored sebe te se okrenem u njenom pravcu. Ispijeno je stajala ispred mene dok je bila bleda kao krpa sa naduvenim očima.
"Držim se."
Odgovorim joj te je pogledam u oči, kao i ona mene. Gledali smo se tako, ni mrtvi ni živi, dobrih desetak sekundi, a onda smo samo krenuli jedno ka drugome. Obavio sam svoje ruke oko njenog struka, a ona svoje oko mog vrata. Zagrlio sam je snažno dok smo oboje izdisali.
"Žao mi je zbog Entonia."
Tiho progovori u moj vrat, a ja se ceo naježim.
"I meni zbog Klare."
Odgovorim joj dok pokušavam da ne udahnem njenu nemirnu kosu koja se razletela svuda oko mene.
Posle toga, samo smo stajali, onako zagrljeni i prepuštali smo se događaju. Tek sada, u ovom momentu shvatio sam šta sam izgubio, šta smo svi mi izgubili, i neverovatno je zabolelo.
"Nisi sam u ovome."
Kao da mi je pređašnje misli pročitala, tiho je izgovorila dok se odvajala od mene ni ne pogledavši me u oči. Obrisala je oko podlakticom te se samo okrenula i drhtavim koracima krenula da sedne.
Izgleda da nisam...