Završna reč

31

Rea
Rossi

Relja je vikao na koga je stizao dok je kao lud vozio ka mestu gde nam je Hana rekla da se nalazi.
Izgrizla sam zanoktice i napravila sam rane po rukama dok mi se u stomaku odvijala fudbalska utakmica.
"Pošalji kola hitne pomoći na tu adresu!"
Relja je viknuo na nekoga dok je oštro ulazio u krivinu. Mahinalno, kako sam poletela sa sedišta sam se uhvatila za njegovu butinu te me je on brzinom vetra presekao pogledom.
"Nisam te ubila."
Progunđam dok se povlačim nazad u sedište.
Hana je zvučila izmučeno dok je jedva pričala.
Bojim se u kakvom ćemo je stanju pronaći.
Zašto je odlazila od mame? Zar nije mogla lepo da sedi kući i čeka da je zovnem? Al' ne, ne može njoj dupe mirno.
Samo da bude dobro, molim ti se Bože.
"Ovde je?"
Upitam Relju kada se parkira kod neke starije zgrade.
Šta starije? Ovo je rupa.
"To je ta adresa."
Brzo smo izašli iz kola dok smo bukvalno trčali ka ulazu u zgradu.
"Imaš li pištolj?"
Upitam ga, a on provrti glavom.
"Odakle mi?"
Slegnem ramenima te samo nastavim da idem za njim. Odakle ja znam odakle njemu pištolj. Zar ga svaki muškarac, malo imućniji, nema?
Popeli smo se na sprat iznad dok me je jeza hvatala od samog ambijenta zgrade. Zidovi crni od gareži, stepenice popucale, staklo na sve strane, stanovi prazni, vrata razbijena...Šta je moja sestra tražila ovde?
"Pomeri se."
Relja me je odmakao od sebe dok je podizao nogu i razvaljivao vrata ispred nas. Štrecnula sam se kada je buđavo drvo odzvonilo na prljavom podu. Ovo je kao neki loš horor film.
"Porodično imamo jaku nogu."
Nije vreme za zbijanje šala, ni najmanje, jer se tresem kao prut, ali...Ja sa strahom drugačije ne umem da se borim. Ja idem iz krajnosti u krajnost. Znam sada kada je budem videla da ću se ukopati od straha i od brige.
"Nismo rod."
Preteći tiho mi je odgovorio dok me je ljuto gledao. Šta sam ja kriva?
"Hana!"
Relja je viknuo kada smo ušli u stan, a meni je srce počelo mahnito da udara.
Jedva, ali jedva čujno se prolomio šum njenog vapaja kroz hodnik.
Proletela sam pored Relje ne obazirući se da mi neko ne iskoči dok sam kao luda tražila Hanu.
"Hana!"
Vrisnula sam kada sam je zatekla modru i krvavu na podu.
Pala sam na kolena pored nje ni ne gledajući u staklo koje mi je zaseklo pantalone i meso.
"Šta ti se desilo?"
Lagano sam je odvojila od zida na koji je bila naslonjena te sam joj rukom prešla preko modrog lica dokačinjajući krv koja joj je išla iz nosa i iz pocepane usne.
"Šta se ovde dogodilo?"
Relja nam je uplašeno prišao, a Hana kada ga je videla samo se raspekmezila. Da, jako je slaba na njega i njegovu pojavu. Ma procvrkutala bi sve pred njim, a suze same pođu.
"Mala svađa."
Tiho je progovorila dok je jedva udisala vazduh.
Nežno sam joj stavila ruku na rebra, a ona se cimnula.
"Mislim da je nagnječila rebra."
Uplašeno sam se okrenula ka Relji koji ju je studirao.
"Hana, reci nam tačno šta je bilo."
Molećivo joj je rekao, a ona je slabašno zajecala dok se držala za stomak.
"Udario me je."
Tiho je rekla, a Relja je skočio na noge.
"Udario? Prokleto si modra i krvava!"
Dreknuo je, a ja sam je u tom momentu privila na svoje grudi.
"Ne viči na nju."
Prorežim, a on prođe rukom kroz kosu.
"Ne vičem na nju."
Vrteo se gore dole, levo desno, puktao dok se Hana tresla u mom naručju. Gde je ova hitna?
"Ko te je udario?"
Upitam je tiho dok je ljubim u kosu, a ona me čvrsto stegne za ruku.
"Dečko."
Uz oklevanje progovori, a ja se zgranem. Iz više razloga. Hana ima dečka? Dečka koji ju je pretukao?
"Ko je on?"
Relja je upita, a ona odmahne glavom.
"Nije on kriv, ja sam."
Jedva kaže, al' odlučno. Relja se cinično nasmejao dok sam ja unezvereno sedela.
"Ko je on Hana? I zašto ste ovde?"
Nežno je upitam, a ona zvučno proguta knedlu.
"Mi...posvađali smo se. Pratila sam ga i eto."
Šta ja iz ovoga mogu da zaključim? Šta?
"Gde te sve boli?"
Upitala sam je dok je Relja, ponovo telefonirao.
Uhvatila se obema rukama za stomak i napravila bolan izraz na licu.
"Mnogo me boli."
Proječala je dok je nabijala glavu u moj vrat.
Prislonila sam, nežno, ruku na njen stomak dok sam je grlila.
"Proći će. Sve će ovo proći. Doktori samo što nisu došli. Izdrži molim te."
Govorila sam isprekidano dok sam suzbijala suze koje su mi pretile da će da se sliju niz obraze.
"Možeš li da hodaš?"
Relja ju je upitao kada je došao do nas.
"Mogu."
Tiho je rekla te se oduprla o moja ramena podižući se na noge. Odmah, kako se uspravila tako je posrnula ka napred. Sva sreća te ju je Relja uhvatio u suprotnom bi poljubila pod.
"Dođi."
Uhvario ju je te uzeo u svoje naručje. Podigla sam se i ja lagano te sam napravila bolnu grimasu kada sam osetila stakliće u koži.
Rukom sam prešla preko kolena sklanjajući ih. Sva sreća te su se malo zarili, ne preduboko.
"Ideš li?"
Relja me je upitao ne okretajući se dok je izlazio iz stana.
"Idem."
Ogovorila sam smeteno dok sam uzimala Haninu torbicu i telefon sa starog stola. Ovaj stan je jeziv. Katastrofalan je!
Kako smo izašli iz zgrade tako su se kola hitne pomoći pod rotacijama zaustavila ispred nas.
Bolničari su lagano preuzeli Hanu ubacivši je u kombi.
"Mogu li sa njom?"
Upitala sam doktorku koja je sedala na suvozačevo mesto, a ona je odmahnula glavom.
"Ne. Nesmemo nikoga da pustamo pored pacijenta. Ne daj Bože da dođe do reanimacije, ne možemo da rizikujemo da ometate doktore koji su sa njom.."
Odgovori mi, a ja klimnem glavom te se povučem korak unazad.
"Rea ideš sa mnom."
Relja me poguruje, a ja bez pogovora krenem za njim. Nisam ni mislila da bauljam do bolnice koja je ko zna gde odavde.
"Šta se tebi desilo?"
Odjednom, u toku vožnje, je stavio ruku na moje koleno prelazeći prstom po mojoj posekotini.
"Ništa strašno."
Odgovorim dok mu sklanjam ruku jer me peče rana.
"Kako ništa kada si se posekla? Je l' ti ostalo staklo u nozi?"
Upita me dok me hvata pod koleno podizajući mi nogu da bolje vidi.
"Gledaj u put i spusti mi nogu. Slupaćemo se!"
Mala posekotina. Mrvica u odnosu na sve koje sam imala i on drami.
"Tamo je sve zarđalo. Staklo ko zna od čega je. Sada kada dođemo u bolnicu da ideš to da ti srede."
Odgovara mi te spusta moju nogu nazad na sedište.
"Ma kako narediš, tako će i biti."
Ironično odgovorim, a on frkne.
Nije mi odgovorio na ovu opasku ali sam ga malo razljutila. Nema razloga on za mene da se brine. Nek brine za Hanu i super.
"Fascinantno mi je kako je ovo mesto uvek slobodno kada mi dođemo."
Prokomentarišem kada se Relja parkira na standardno mesto.
"Pa koliko smo puta ovde, niko ni ne stigne da ga zauzme."
Iznervirano kaže, a ja klimnem glavom. Ovo je zaista poražavajuće.
"Jesi li zvao naše?"
Upitam ga dok idemo za doktorima koji guraju Hanu na pokretnom krevetu.
"Nisam. Zvaću ih kada se sve sredi. Ne mogu više da ih sekiram."
Koliko je razumno toliko je i nerazumno. Svaki roditelj treba da zna šta mu je sa detetom.
Kada smo poljubili vrata od sobe gde su je odvezli Relja je zaustavio nekog doktora koji nam je prišao.
"Treba da joj se isperu rane na kolenima od stakla."
Rekao mu je odmah pokazujući na moje, elegantne, rane na nogama. Kako ja uvek izvučem, u svemu, krvav deo kanapa?
"Da, naravno, pođite za mnom."
Pokazuje mi rukom ka ambulanti, a ja odmahnem glavom.
"Na sve pristajem, samo na igle ne."
Govorim doktoru dok idem za njim, a on se nasmeje.
"Verujem da ćemo uspeti to da ti saniramo bez da ušivamo."
Našali se sa mnom te se ja setim Sema, gde li je on?
••••
Lagano sam navlačila nogavicu po nogavicu pantalona kada je Relja kao furija upao i bez stida odmerio moje noge koje su sporo nestajale pod tkaninom pantalona.
"Prestani da buljiš."
Namrgođeno kažem te zakopčam par dugmića i vežem mašnu od kajiša.
"Ne buljim."
Prevarantski kaže te prodrma glavom.
"Pregledi su Hanu, možemo da je vidimo."
Govori mi, a ja se obradujem. Sednem s osmehom na krevet te krenem da obuvam patike.
"Brzi su."
Kažem kratko.
"Lakše su povrede."
Odgovori mi dok drži ruke u kaputu.
"Idemo."
Prođem pored njega noseći naše stvari. Promuvam se između nekih ljudi koji su čekali ispred te pravo krenem ka Haninim vratima.
"Budi sa njom, ja se brzo vraćam."
Relja mi u prolazu govori, a ja samo klimnem glavom te uđem u sobu.
Ležala je u bolničkom krevetu, sa zavojima po rukama i flasterima po licu. Srce me je zažigalo kada sam je onaku videla. Moja sestra. Moj borac leži bespomoćno dok mi se osmehuje. Da...Osmeh je uvek krasio njeno lice ma nije bitno u kakvoj se situaciji nalazila.
"Kako si? Kako se osećaš? Boli li te šta? Šta su ti doktori rekli?"
Ređala sam pitanje za pitanjem dok sam primačinjala stolicu, bliže njenom krevetu i sedajući na nju.
"Rebra su mi malo iziritirana, ali nisu napukla niti ugruvana."
Odgovorila mi je normalnim intezitetom glasa na poslednje postavljeno pitanje, a ja sam odahnula.
"Sada me ne boli ništa jer su lekovi prodelovali, a osećam se prebijeno."
Uz sićušan osmeh mi je govorila, a ja sam odmahivala glavom.
"Reci mi istinu Hana...Od početka do kraja, molim te."
Molećivo sam je uhvatila za ruku dok sam je tužno gledala kako se koleba.
"Sestra sam ti. Nemaš većeg prijatelja od mene."
Podstačinjala sam je da progovori, a ona me je tužno pogledala.
"Ne smeš nikome da kažeš. Ni Relji, ni tati i mami...Zakuni se Rea."
Gledala me je uplašeno dok je mene strah prožimao od peta do glave. Šta li će sada da mi kaže.
"Kunem se."
Progutala sam knedlu dok sam je gledala kako se namešta i sprema da mi kaže.
"Razlog zbog kog sam došla kod tebe danas i razlog zbog kog sam htela da se vidim sa njim je isti..."
Tiho je govorila dok me je uzimala za ruku. Oči su joj se zacaklile kada je moja ruka dotakla njen stomak.
"Trudna sam."
Kao maljem neko da me je pogodio...Al' maljem sa cvetićima po sebi.
Ne znam da li sam više u šoku ili iznenađena...Obradovana...Srećna...
"Molim?"
Samo sam to uspela da progovorim dok sam gutala knedlu. Zaplakala je dok je stezala moju ruku koja je vibrirala na njenom stomaku.
Trudna?
Moja mlađa sestra je trudna sa likom koji ju je prebio?
Lik je prebio moju trudnu sestru?
Onesvestiću se.
"Postaćeš tetka...Beba je dobro."
Kroz osmeh progovori, a ja raširim oči.
Nešto je uspelo da me ućutka.
Ja, bez replike.
Suze krenu da mi se slivaju niz obraze te brzo ustanem te je uvučem u svoj zagrljaj. Plačem od straha, od šoka, od sreće. Bože! Postaću tetka!
"Aa čestitam!"
Proječim dok je grlim, a ona se nasmeši dok me mazi po leđima.
"Bože postaću tetka!"
Vrisnem kada se odvojim od nje te stavim ruku preko usta.
"Postaćeš majka!"
Ciknem i dalje u neverici je gledajući.
"Majka! Tako mlada! Gde ti je bila pamet?"
Ozbiljno je pitam menjajući svoj osmeh za ozbiljan izraz lica.
"Volim ga..."
Tiho je progovorila dok je držala ruke na stomaku.
"Pokušao je da vas ubije!"
Ciknem na nju hvatajući se za glavu.
"Nije...On samo..."
Pokušala je da se izvuče al nije išlo.
"I kako ovo da ne kažemo nikome? Kako možeš da kriješ? Primetiće sami. Stomak će početi da ti raste."
Neartikulisano sam mahala rukama dok se ona smeškala.
"Reći ću im za bebu, al' ti nećeš nikome reći za ovo što ti sada budem rekla."
Zapretila mi je prstom, a ja sam klimnula glavom pomno je slušajući.
"Kada sam mu rekla da sam trudna on je samo izleteo iz njegovog stana, a ja sam krenula za njim. Stigao je pre mene, ali sam uhvatila gde ide. Kada sam ušla u stan videla sam ga kako se spremao da...Povuče belu liniju sa stola."
Pogledala me je uplašeno, a ja sam raskolačila oči. Otac moje sestričine ili sestrića je narkoman!? Moja sestra je u vezi sa narkomanom? Narkoman!
"Brzo sam mu prišla, počela da se derem na njega što je tako otišao. Nije ni A rekao...Ali kada sam u besu obalila sto na kome je lepo sve složio, tada je planuo. Vikao je, gurao me, udarao. Drao se da ne želi dete. Želi da abortiram. Šutao me je u stomak, a onda se samo okrenuo i..."
Zastala je na sekund te progutala knedlu.
Stezala sam čaršaf od kreveta suzdržavajući se da ne viknem.
"Rekao mi je: 'ili ubi to dete ili ću ja vas oboje.' I samo se okrenuo i otišao. Rea ja ne želim da ubijem svoje dete. Ne, nema šanse."
Govorila je dok se tresla, al' bogme i ja sam sa njom. On će njih da ubije? E pa samo preko mene mrtve. Puls mi se podigao, a srce mi je odskakalo u grudima.
"Niko vas neće povrediti. Obećavam ti."
Govorila sam joj dok sam je mazila po obrazu.
"Reci mi kako se lik zove? Neće svetlost dana ugledati kunem ti se."
Preteći tiho sam govorila dok sam škripala zubima.
"Ne!"
Kategorično je odbila odmahujući glavom.
"Šta ne?"
Brecnem se, a ona se povuče.
"Ne želim da ga diraš. To što se drogira je samo sitnica. Porok. To ga ne umanjuje kao čoveka. Čoveka kog volim."
Ubeđivala me je u svoje reči dok sam ja sedela i bledo je gledala.
"Unakazio te je. Umalo ti je ubio dete, a ti ga braniš? Umesto da digneš sve na noge! Da vičeš, da mi daš da ga nađemo. Da ga gonimo. Da mu doživotno sude za sve što je počinio...Ti ovde mrtva hladna sediš i pored pretnji, ti ne želiš da mi kažeš ko je."
Besno sam govorila dok je ona odmahivala glavom.
"To bi ti Rea uradila, a ja nisam ti...Ja ne mogu da idem preko svog srca!"
Tužno je rekla, a ja sam se uhvatila za čelo.
"Tvoje srce je slepo! A da budeš malo kao ja ništa ti falilo ne bi."
Ustala sam iznervirano sa stolice dok sam duboko disala. Prišla sam prozoru koji sam otvorila i lagano se naslonila na njega udišući svež vazduh. Smiri se.
"Obećala si da nećeš nikome reći."
Govori iza mene dok ja klimam glavom.
"Prokleta da sam, jesam."
Prekorim sama sebe u ovoj izjavi te stegnem okvir porzora.
"Priđe li ti samo još jednom, ja ću ga poslati Bogu na ispovest, obećavam ti."
Samo sam to rekla te sam se okrenula i brzim koracima krenula ka vratima.
"Nećeš."
Odlučno je rekla te me zaustavila u mestu.
"Ti si moja sestra...I advokat i ti nećeš prekršiti datu reč."
Samouvereno je govorila dok sam se ja smejala samoj sebi.. Prokleta da si reči, koštaćeš me sestrinog života.
Klimnula sam glavom te sam izjurila iz njene sobe glavom bez obzira.
Ovo se ne dešava. Umesto da slavim što ću postati tetka ja se ovde cepam zbog nekog inbecila.
••••
Pola sata kasnije, kada su doktori pregledali Hanu i kada su nam ponovo dozvolili da je vidimo, Relja i ja smo ušli u njenu sobu.
Hana je Relji prenela lepe vesti, a on se snašao gore nego ja. Zastao je u pola pokreta te je unezvereno gledao čas u mene čas u nju.
Verujem šta mu se motalo po glavi. Ima dvadeset tri godine, još uvem studira, nije vreme za dete...Ali opet...Bilo mu je drago. Čestitao joj je, smeškao se, a ja nisam propustila priliku da ga zezam.
"Pa ujače, čestitam."
Kroz osmeh sam ga potapšala po ramenu, a on se okrenuo ka meni te je nakrivio glavu.
"Sada ćeš da budeš prava tetka, nećeš morati više da je glumiš."
Namigne mi, a ja ga iznervirano pogledam. Ja glumim tetku? Zar moje ponašanje, stav i stil tako odišu? Kao da sam tetka?
"Ti..."
Zarežim na njega spremna da ga udavim, al' me Hanin glas prekine.
"Ne pred detetom!"
Vikne, a nas dvoje se sledimo...Jebo te, dete.
"Pa dobro, nije kao da si me preduhitrila."
Našalim se sa njom dok sedam u dno kreveta, a ona se nasmeje.
"Pa kad čekaš princa na belom konju. Takvih, Rea, danas nema. Da si prihvatila bar jednog od brojnih likova koji su ti pevali pod prozorom danas bi ti ovo proživljavala prva."
Prevrnem očima, te izdahnem.
"Šta će mi pevač? Da mi peva cajke? Daj, ne ide uz mene bilo ko."
Našalim se sa njom, a ona klimne glavom dok me gleda sumnjičavo.
"Imaš ti nekoga, imaš."
Opasno izgovori, a ja je smrknuto pogledam.
"Ne pred detetom!"
Ponovim njenu repliku te se veštački osmehnem. Relji ništa nije bilo jasno, al' nije ni trebalo da mu bude jasno.
"Nego..Kada smo kod svega ovoga."
Relja progovori te ustane sa stolice na kojoj je do malopre sedeo.
"Policija je uhvatila tipa koji te je prebio. Istražiće ga i goniti za sve što je počinio, a najviše za napad na ženu i korišćenje narkotika."
Relja izjavi, a ja se skamenim. Kakve li on veze poseduje da mi je znati?
Hana ga je bledo gledala dok sam ja u nju...Noge su mi se odsekle kada je zaplakala.
Prišla sam joj da bih je zagrlila ali me je grubo odgurnula otkidajući braunilu koja joj je ispala iz ruke.
"Obećala si!"
Kroz jecaj je vrisnula dok sam je ja skamenjeno gledala.
Ne!
Ne!
Ne!
"Nis..."
Pokušala sam da zaustim ali je ona jače viknula.
"Izdajice!"
Zgnušeno me je gledala dok se gušila u suzama.
"Izlazi napolje!"
Vrisnula je, a mene kao da je neko udario pesnicom. Sve mogu da budem i sve mogu da radim ali preko svoje reči nikada ne idem...
Zar me ni malo ne poznaješ Hana...?