Završna reč

10

Svi sem Lucijana su me upitno pogledali dok su nemo tražili objašnjenja.

"Ja rođendane ne slavim evo već tri godine. Ne znam šta vas je toliko iznenadilo."

Slegnem ramenima dok pokušavam sama sa sobom u glavi da se izborim da ponovo ne zamišljam užasne prizore.

"Ali uvek si gasila svećice, slavila sa drugaricama u klubu. Ne znam šta se promenilo."

Hana kaže, a ja izdahnem dok me Luci nežno drži za ruku ispod stola.

"Gasila sam ih, da. Ali zato što ste vi insisitrali. Ja znam da starim i svećice mi ne trebaju kao dokaz. U klub sam išla jer me izvuku iz stana i kažu 'Samo idemo da pijemo, drugo ništa nije bitno.'. Eto, zato poštujte moju odluku."

Kažem te ustanem sa stolice u naručju držući Lea te ga spustim na stolicu i samo izađem iz kuće pokušavajući da oteram suze koje su rešile da me okupaju.
Stanem na sred dvorišta rukom mlateći pored lica ne dozvoljavajući sebi da ponovo padnem u ponor istog bola kao pre.
Prošlo je.
Gotovo je sve.
Dišem duboko dok mi vetar mrsi kosu i uvija moju suknju koja mi se viorila oko nogu.

"Znaš...Lepše joj je gore."

Luci progovori iza mene te ja polako otvorim oči.

"Nije."

Kažem te stegnem zube toliko jako kao da su mi oni krivi za sve.

"Jeste i ti to znaš. Bolje otvoreno pričaj sa njima, jer nisu poverovali u to da te bole godine. Ti možda stariš Rea, ali ti se tako ne osećaš. Ti si dvadesetogodišnjakinja i dalje koja hrli ka svom cilju i ja sam svestan svega ali ta ista dvadesetogodišnjakinja mora da se trzne jer svet nije bajan kao što i sama znaš. Ima uspona, ima padova. Ima ružnih momenata ali Bože moj, to je život. Život nas očvrsne. Da nam iskušenje da bi mi nastavili jači nego pre, a ne da bi padali sve dublje."

Nežno me zagrli s leđa, a ja izdahnem te prošmrcam dok mi se suze slivaju niz lice.

"Ona je bila moja duša Luci. Moje sve."

Zarigam dok mu stežem ruke koje su obavijene oko mog stomaka.

"Znam. Al' isto tako osećam i verujem da bi ona volela da živiš i u njeno i u svoje ime. Provodi se, uživaj, slavi. Ona je to volela, a sada ti voli za obe."

Kaže mi te me poljubi u mokri obraz.

"Idi sada lepo reci razlog zašto odbijaš da slavis. Ne teram te da pravis žurku ako nećeš, al' ja tvoj pedeseti rođendan ima da obeležim, a ti vidi da se tad pojaviš u određeno vreme na određenom mestu."

Kaže mi dok naslanjam glavu o njegovu te se ja osmehnem.

"Možda do tada prestane da boli."

Progovorim dok osećam kako mi knedla zastaje u grlu.

"Prestaće."

Izdahne te me uhvati za ruku i okrene ka sebi.
Polako mi obriše suze s lica te mi se osmehne.

"Nema plakanja, obećala si."
"Jesam."

Kažem te prodrmam glavom, obrišem obraze i oči te izdahnem.

"Hajde sad."

Uhvati me za ruku te me uvuče u kuću.

"Posle Siene rođendani nisu imali istu čar."

Započnem kada Luci i ja uđemo u dnevni boravak gde su svi sedeli.

"Teško je slaviti kada znaš da deo tvoje duše više ne može. Teško mi je da se napijem da zaboravim ako mi se iste slike vraćaju. Moj rođendan i njen poslednji dan."