Anđele, vrati se

Part 8

„Mama, tata jeli to istina?“ Oba dvoje su se okrenuli u isti čas i s zaprepaštenim izrazom pogledali me.

„ Zlato, zar nisi zaspala?“  upita mama što brižljivijim tonom.

 „ Ne mama, očito nisam. A sad mi odgovorite na pitanje. I iskreno molim.“ Mama i tata su se pogledali, mislim da su si pogledom rekli da je vrijeme.                         

„ Molim te sjedni.“ rekla je mama. Sjela sam, vidno uznemirena.       

 „ Krenut ću ispočetka. U redu, čula si, mi nismo tvoji biološki roditelji. Mi smo posvojitelji. Ja nemogu rađati. To je razlog zašto nemaš brata ni sestru.“ Rekla je mama s nekim čudnim tonom, možda krivnjom.

„U današnje vrijeme nema puno ostavljene djece, možda desetero na godinu te se lako nađu posvojitelji. Mi smo čekali na dijete 1,5 godinu. Tvoja majka nije mogla zatrudnjeti te smo se prijavili za posvajanje. Dobili smo tebe.“ Nadovezao se tata.

 „ U redu je, ja ću nastaviti.“ Rekla je mama nakon što se malo smirila. „ Pitali smo odakle si, znaju li ti roditelje. Rekli su da ne znaju. Našli su te u malenoj drvenoj kolijevci na kojoj je bilo izrezbareno tvoje ime. Netko te ostavio jedne ljetne večeri na pragu sirotišta. Rođena si na ljeto, ali ne znamo kad tako da slaviš rođendan na onaj dan kad smo te posvojili.  Bila si stara tek nekoliko tjedana, to znači da si starija jedno pola godine. . Bila si obučena u bijelu haljinicu .Imala si prilično dugu kosu i predivne smeđe oči.“ Rekla je mama s smiješkom na licu.

„ Bilo nas je strah priznati ti sve ovo jer smo mislili da nas nećeš prihvatiti, da će se tvoj odnos prema nama promijeniti. Bojali smo se da nas više nećeš voljeti.“ Priznao je tata.

Na to sam im potrčala  u zagrljaj i kroz plač rekla :

„ Kako bih vas prestala voljeti, dvoje ljudi koji su mi omogućili sve, koji ste se brinuli o meni i čuvali me. Volim vas i nikad to ne zaboravite. Znači zato nemam neke uspomene iz djetinjstva? Kuća u kojoj smo prije živjeli stvarno je izgorjela?“

„ Draga volimo i mi tebe, bez obzira na sve. I da zbog toga nemaš uspomena. Ne, tu kuću smo prodali. Danas je sramota posvojiti dijete te smo se morali preseliti tamo gdje nas nitko ne pozna.“ Objasnila je mama. Bilo mi ju je žao. Sigurno joj nije bilo lako napustit stari život i započeti novi daleko, s djetetom. Nije im oboje bilo lako.

 „ Što se tiče mojih pravih roditelja, ne mrzim ih što su me ostavili. Iako bi ih voljela upoznati da mi kažu razloge. Sigurno su imali vrlo jak razlog za to, nije to lak čin za napraviti. Sad kad znam istinu opraštam vama što ste mi tajili, ali i njima što su me ostavili.“

Rekla sam im te ih još jednom zagrlila. Ubrzo sam se vratila u krevet, ali nisam spavala cijelu noć. Sve ovo je bilo malo previše. Prvo sam plakala, neznam pravi razlog ,samo mi je došlo. Počela sam razmišljati kakvi mu moji pravi roditelji, koji je to dovoljno jak razlog da ostaviš svoje dijete strancima. Te su me misli mučile sve do jutra. Ujutro sam se jedva ustala iz kreveta. Mama mi je rekla da nemoram u školu ako ne ću, ali odlučila sam otići. Neće mi biti ništa bolje ako cijeli dan provedem zatvorena u kući. Nisam se mogla skoncentrirati na nastavi, svi su pričali ,a meni je glava pucala. Jedva sam izdržala, sve te dvolične osobe koje sebe nazivaju prijateljima. Rose nije bila u školi tako da nitko nije primijetio da samnom nešto nije u redu. I bolje, sigurno bi me odbacili još više. Istina, družim se s popularnima, ali to je zbog mog izgleda. Možda bi me počeli i maltretirat zbog toga. Neznam, vjerojatno je ovako bolje. Ipak sam trebala s nekim pričati. Nakon škole, uzela sam mobitel u ruke i krenula nazvati Ryana. Ipak nisam, ne vjerujem mu još. I on bi me mogao osuđivati te sam ipak nazala Rose.

A/N: hvala svima koji čitaju... nemate pojma koliko mi znači <3 ako nešto nije jasno ili imate kakav komentar/primjedbu slobodno recite ;)