Anđele, vrati se

Dojenje

**Manuela's pov**

Kako sam samo odahnula kad sam vidjela Rose u mojoj bolničkoj sobi. Jest da je izgledala kao strašilo s gnijezdom na glavi i u prevelikog odjeći, ali bar se smijala.

„Glupačo jedna, kako lijepu kći imaš. Ja još ne mogu vjerovati kako nam se život preokrenuo za ovih 5-6 dana."

„Ni ja, vjeruj mi. Sve se izdogađalo tako brzo." Rekla sam i zagrlila ju. Angela je mirno spavala pokraj mene. Obje smo je pogledale u isto vrijeme.

„Misliš da sam premlada za bebu?" upitala sam ju. Tek mi je sad ovo pitanje prošlo kroz glavu.

„Mislim, imam samo Tonya koji će cijelo vrijeme raditi i imam tebe. Ti ćeš se udati za Harrya i živjeti svoj život, a ja ću se morati stalno brinuti o njoj i kući, a tek mi je 18." Rekla sam sad tužnim glasom.

„Čekaj, čekaj. Što je sad bilo? Da to kajanje nikad više nisam čula, jasno? Imaš Tonya koji te voli više od života i učinit će sve da ti pomogne i da imate normalan život. Imaš i mene koja će ju rado pričuvati kad vas dvoje budete trebali malo vremena za sebe. A i ako se udam za Harrya to ne znači da ću tebe izbrisati iz života. I vjeruj mi, nećemo se tako brzo baciti na stvaranje obitelji. Imaš pravo da smo još mlade, ali ovo je tvoje poslanje, tvoja sudbina. Znaš, pročitala sam u nekoj knjizi ovu rečenicu: Bog daje najteže bitke samo svojim najsnažnijim borcima. Taj mi se citat upisao u srce, zato imaj vjere. Ništa ti ne staje na put što ne možeš prevladati." Rekla je i pustila suzu. Znam da se taj citat većinom odnosio na nju i da ona iz njega crpi svoju unutarnju snagu. Htjela sam ju utješiti, reći joj da ima pravo i da je bilo glupo od mene ovako posumnjati u Njega, ali joj je mobitel zavibrirao. Ona je na brzinu pročitala poruku te spremila mobitel ponovo u džep.

„Što je bilo?" upitala sam ju.

„Ma ništa, luduju na vjenčanju jer se nisam pojavila. Zamisli kolika će strka biti kad se pojavim?" rekla je i nasmijala se.

„Bez brige, ja ću ovaj put biti uz tebe." Ona je samo kimnula.

„Moram na wc. Brzo se vraćam." Rekla je i izjurila van. Nisam joj ni stigla reći da ima tu wc. Ostala sam sama u sobi s Angelom. Promatrala sam ju kako spava, bila je predivna. Stalno bi promeškoljila svoj maleni nosić kao da se ljuti. Ponekad bi čak i naborala čelo ili mahnula ručicom. Bila je tako sitna. Sjetila sam se da joj moram kupiti i odjeću i krevetić i igrače. Ajme koliko me posla još čeka. Moram što prije otići odavde. Pogledala sam na sat, bilo je 18 h. Kako je ovaj dan brzo pošao. A gdje je Tony? Rekao je da ide provjeriti kako mi je mama, a još ga nema. Da se nešto nije dogodilo? Tisuće loših misli mi je prošlo kroz glavu te sam se odlučila ustati i otići sama pitati kako mi je mama. Taman sam tiho spustila noge na hladan bolnički pod kad je Rose ušla u sobu.

„Gdje si ti krenula, mlada gospođice?" upitala je glumeći ljut glas.

„Moram vidjeti kako mi je mama, izludit će me ovo neznanje." Rekla sam te ustala. Mislila sam da ću biti slaba te da neću moći stajati na nogama, ali sam se prevarila.

„Dobro, dobro. Ali prvo moraš znati da ti Tony sprema iznenađenje. Rekao mi je da ti sestre ne daju izaći iz sobe te da se ja i ti zamijenimo za odjeću. Ti ćeš obući ovo moje i staviti kapuljaču, a ja ću se pretvarati da si ti." Rekla je dok sam ju ja u čudu gledala. Ne znam što je Tony sad smislio, ali iznenadit ću se.

„Ok, izvoli." Rekla sam joj i skinula sa sebe onu jednostavnu bolničku haljinu. Sad sam stajala u grudnjaku i gaćicama. Ona me je s podsmijehom gledala.

„Što je sad?" upitala sam ju.

„Imaš strije." Rekla je rugajući se i pokazala na moj trbuh. Ah, nisam ni mislila da će moja brzinska trudnoća proći bez tragova.

„I što se sad rugaš?" upitala sam ju oblačući trenerku.

„Nemaš više savršeno tijelo. Sad vidiš kako je nama smrtnicima." Izbeljila mi se.

„Joj, velika stvar. Izravnat će se to." Rekla sam i obukla majicu. Rose je legla pokraj Angele i pokrila se. Ne bih se čudila da zapravo i zaspe. Stavila sam kapuljaču na glavu krenula prema vratima.

„A malena? Nju si mislila ostaviti meni?" rekla je ne pogledajući me.

„Pa da."

„Pa ne, moraš ju uzeti, još jedna Tonyeva uputa." Rekla je i pružila mi Angelu koja se upravo počela buditi.

„Idem, a ti se naspavaj." Rekla sam posprdno.

„Naravno, bio je ovo naporan dan." Rekla je i ja sam izišla. Taman sam prošla pola hodnika i stigla do informacija kad je Angela zaplakala. Svi su počeli gledati prema meni, pogotovo medicinske sestre. Glavu sam pokrila kosom i kapuljačom pa sam bila još sumnjivija.

„Pst, molim te ne plači sad. Nahranit ću te samo sad šuti." Govorila sam Angeli tiho.

„Trebate li pomoć?" upitala me je jedna medicinska sestra.

„Ne treba, samo je gladna." Rekla sam i nastavila šetati, no medicinska sestra me nije ostavljala na miru.

„Možete ju ovdje nahraniti."rekla je i pokazala jednu praznu sobu. Sad je bila vrlo blizu da mi vidi lice.

„O draga, tu si. Sigurno si se izgubila?" Rekao je Tony.

„Ona je sa mnom, vodim ih na pedijatriju. Znate, ovo joj nije majka. Malena je izgubila roditelje u nesreći i sad se mi brinemo o njoj. Treba ju dojiti pa ih vodim da vidim postoji li neki način da dobijemo dojilju ili neku zamjenu." Lagao je medicinskoj sestri koja nas je napokon pustila na miru. Otišla je stvarno pogođena ovom tužnom životnom pričom malenog djeteta.

„Dobro si se snašao." Rekla sam mu i namignula.

„Učim od najbolje." Rekao je i poljubio me.

„Koje je iznenađenje?" upitala sam radoznalo. Angela je ponovo počela plakati.

„Prvo ju nahrani,a onda iznenađenje." Rekao je te smo se potajno ušuljali u jednu sobu gdje sam ju nahranila.

„Gladna je kao vuk." Komentirala sam.

„To je sigurno pokupila od mame."

„Budalo, ja ne jedem puno." Suprotstavila sam mu se.

„Ma nikako. Sjećaš se našeg prvog objeda zajedno?" upitao me je.

„Naravno, tad smo se i prvi put poljubili."

„Tu se varaš, nismo se tad prvi put poljubili. Nisi valjda zaboravila?" upitao me je pomalo razočaran.

„Nisam zaboravila, samo testiram jesi li ti." Rekla sam i nasmijala se.

„Kako bih zaboravio dan i čas kad si me zarobila? To da živim 100 godina neću zaboraviti onaj brzinski poljubac koji mi je izbio sav zrak iz pluća i izbrisao sve misli iz glave." Govorio je tako romantično.

„Daj šuti, još ćeš me rasplakati." Rekla sam i osjetila suzu kako mi klizi niz lice.

„Nema suza. Nego je li naš mali ždero sit?" pogledao je na Angelu koja je još gladno sisala.

„Trebala bi biti. Samo se čudim kako je sve ovo znam? Nikad nisam vidjela kako se dijete doji ni ništa."

„To je sigurno neki majčinski instinkt." Rekao je i Angela je završila.

„Sita je. A sad iznenađenje." Rekla sam uzbuđeno.

„ U redu, krenimo." Izašli smo i krenuli hodnikom. Stali smo ispred sobe broj 159 i Tony je pokucao.

„Uđite." Odgovorio je dobro mi poznati ženski glas s druge strane. U jednom trenutku sam se cijela naježila, trnci su prošli kroz mene i uhvatio me je hladan znoj. Moja mama. Tony je odmah ušao dok sam ja ostala stajati na vratima od šoka.

A/N: znam, nastavak je malo kraći i trebalo mi je duže da ga objavim. jednostavno nemam ideje ni inspiracije za završetak. ne bih htjela da previše ubrzam i da ispadne glupo. idući nastavak će tek za tjedan dana možda, treba mi malo da sredim misli i ideje <3 hvala svima na podršci i razumijevanju.

P.s. nadam se da vam se sviđa nastavak, mali uvod u sljedeći, šokantni dio :)