Anđele, vrati se

Part 30

Otključala sam vrata i zovnula ju. Bez odgovora. Otišla sam do njezine sobe i ušla. Bila je prazna. Na stolu je stajalo pismo. Znam, nije pristojno gledati tuđu poštu, no nešto me vuklo. Uzela sam to pismo u ruke koje su počele drhtati nakon pročitanog prvog retka.

Dragi mama i tata.....

Dok čitate ovo pismo mene više neće biti. Znam, nisam poštena i sebična sam, ali ovo više nisam mogla izdržati. Tjerate me da se udam za Marka i ja sam stvarno bila spremna poći za njega samo da bih vas spasila iz dugova i da bi imali bolji život. No to ne mogu. Zavoljela sam Harry-a te ne mogu ga gledati kao posinka. Nije normalno da je njegova maćeha mlađa od njega. Ja ga volim, i više nego to. Ovo je bilo najbolje rješenje za sve. Sad ćete uštedjeti za vjenčanje, neću vam biti na teret. Nemojte biti tužni za mnom. Vjerujem da ćete me i ubrzo zaboraviti. Već sam rekla da sam sebična i to jako. Vi ste mene voljeli, hranili, brinuli se za mene, a ja vam ovako vraćam. No stvarno nisam vidjela drugi način. Oprostite, 100 puta mi oprostite.

                                                                       Vaša Rose, vječno ću vas voljeti.  

P.S. mama, poljubi Manuelu u moje ime. Reci joj da ne plače zbog mene i da mi je jako žao što neću biti na njenom vjenčanju te da joj želim svu sreću ovog svijeta. Još joj reci da ju volim do neba te da je uvijek bila i da će uvijek biti moja najbolja prijateljica. Zamoli ju da ne plače puno zbog mene, nisam dostojna vaših suza. Još joj reci da će sigurno biti najljepša mlada ikad. Žao je što se nismo uspjele uživo pozdraviti jer je otišla od kuće. Siguran sam da će se vratiti ubrzo. Zamoli ju da mi ne zamjera što sam ju ostavila i nek mi oprosti.

Suze su mi lijevale niz obraze i tresla sam se. Odjednom sam se sjetila da sam vidjela svijetlo u kupaonici, koja se nalazi uz sobu. Odmah sam potrčala te ugledala Roseino beživotno tijelo kako leži na tlu kupaonice. Uzela sam ju u naručje i počela pljuskati no nije reagirala. Istog trena sam nazvala hitnu. Pokraj nje se nalazio prazan paket tableta za spavanje. Uzela sam njega, pismo te ih spremila u torbu. Hitna je došla za manje od 2 minute. Stvarno su bili brzi. Sjela sam u kola hitne pomoći te otišla s njima. Rose je preživjela. Htjeli su zvati njene roditelje, no nisam im dopustila. Odlučila sam prvo pričati s Rose, a zatim njima javiti. Srećom sam ju našla nedugo nakon predoziranja te su joj samo ispumpali želudac.

„ Hej." Rekla sam nakon što sam ušla u Roseinu bolničku sobu.

„ Hej." Rekla je pognute glave, nije me mogla ni u oči pogledati od sramote.

„ Jesi bolje? Eh, koje glupo pitanje. Oprosti." Pokušala sam započeti razgovor, no nije mi išlo.

„ Ja sam ta koja se treba ispričati. Moja odluka je bila nagla. Jesi javila mojim roditeljima?" upitala je sad na rubu suza.

„ Nisam, prvo sam htjela s tobom pričati. Pročitala sam tvoje pismo. Znam da ti nije lako. Trebala si razgovarati s roditeljima i reći im kako se osjećaš, možda bi ti i dopustili udaju za njegovog sina, pogotovo što je uzajamna. Jako sam ljuta  na tebe što mi  nisi ništa rekla, ali i na sebe što nisam bila tu za tebe nego sam pobjegla od vlastitih problema. Nisam ništa bolja od tebe, ja sam od svojih muka bježala,a ti si ovako vidjela izlaz. Znaj, ne krivim te. Jako te volim i presretna sam što si se spasila. A sad, što ćemo s tvojim roditeljima?" plakala sam i ona skupa sa mnom. Razumjela sam ju.

„ Nisam mogla reći roditeljima ništa, ne bi razumjeli. No pogriješila sam što se tebi nisam jadala. Sad mi je lakše jer znam da imam tebe. Ti si moj anđeo." Rekla je i zagrlila me. Srce mi je poskočilo na riječ anđeo. Neznam zašto, no neka topla struja je prošla kroz mene.

„ Molim te, nemoj ništa reći roditeljima. Reći ćemo da sam pala i da si me našla onesviještenu. Ne želim da išta znaju. Molim te?" potvrdno sam kimnula glavom. Uto je došao doktor.

„ Gđice Rose, vidim da ste došli k sebi. Mogu li vas zamoliti broj roditelja, vaša prijateljica mi ga nije htjela dati. Moram ih obavijestiti da ste tu. Nego, trebali bi nasamo razgovarati." Rekao je doktor te pogledao u mene.

„ Dat ću vam broj. Mogu li vas zamoliti jednu uslugu?" upitala je Rose doktora.

„ Recite."

„ Postoji li mogućnost da ne kažete mojim roditeljima zašto sam zapravo ovdje? Ne želim ih dodatno opterećivati." Upitala ga je Rose.

„ Baš sam o tom htio razgovarati."  rekao je Rose te se obratio meni.

„ Možete li nas ostaviti same?"

„ Ja bih htjela da ona bude tu, ako nije problem." Zamolila ga je Rose.

„ Ne, za mene nije problem. No možda će vama biti neugodno. Postavit ću vam neka osobna pitanja." Rekao je doktor i pogledao me pogledom punim brige.

„ Ne će mi biti neugodno. Ona ionako sve zna." Rekla je Rose te me još jednom zagrlila.

„ Postavit ću vam neka pitanja kako bih mogao odrediti daljnju terapiju. Je li ovo bio namjerni pokušaj samoubojstva ili slučajno? Molim vas iskreno odgovorite, za vaše dobro je."

„ Ovo je bilo namjerno, kunem se. Nikad prije nisam ništa slično pokušala,  niti ću ikad više. Ono je bio trenutak slabosti i osjećaja bespomoći. Mnogo toga mi se dogodilo te nisam vidjela izlaza. Mislila sam da sam ostala bez najvažnije osobe u životu." Rekla je Rose te pogledala u mene. Nisam znala da sam joj tako važna niti da će moj odlazak toliko ju pogoditi.

„ U redu, vjerujem vam. Ta se osoba sad vratila u vaš život?" upitao je doktor.

„ Da."

„ No što ako ponovo ode?"

„ Neću nikada više otići, kunem ti se Rose. Nikad te više neću ostaviti." Rekla sam te briznula u plač.

„ U redu. Vidim da je ovo riješen slučaj. No ipak ćeš trebati dolaziti 2 puta mjesečno kod našeg psihologa na razgovor, za svaki slučaj." Rekao je doktor te se uputio vratima.

„ Što ćete reći mojim roditeljima?" upitala ga je Rose.

„ Ako vi ne želite da im kažem istinu, reći ću im da ste se srušili u kupaonici te da nije ništa ozbiljno. Reći ću da je od umora."

„ U redu, hvala vam. Najbolji ste doktor." Rekla je Rose te je izašao.

„ Nikad ne bih otišla da sam znala da će toliko pogoditi tebe. Kako si saznala da sam otišla od kuće?"

„ Znam, jako sam osjetljiva u zadnje vrijeme i misao da sam te izgubila bila je kap koja je prelila čašu. Tvoja mama me nazvala  pitala jesi li kod mene. Jadna je bila izgubljena i luda od brige. Imaš mi sve ispričati. Gdje si bila?" rekla je kao da se ništa nije dogodilo, kao da sam ja ta kojoj treba razgovor.

„ Znaš li cijelu priču? Kako su mama i Ryan iskoristili onaj moj dnevnik snova, znaš onaj koji si ti pronašla?" odmahnula je glavom.

A/N: ovo je predzadnji dio... po meni je jedan od najtužnijih... hvala svima koji čitaju, komentiraju i votaju, nemate pojma koliko mi to znači. zadnji dio će vjerojatno za vikend. love you all ;) <3