Anđele, vrati se

Part 27

„ A sad, operacija ručak." Rekla je te poskočila, otrčala je do hladnjaka da vidi što ima u njemu.

„ Hladnjak ti je skoro prazan. Odi do trgovine po nešto namirnica pa ćemo skuhati ručak."  Kao nisam znao, ali udovoljit ću joj.

„ Znam, što ti se jede? Koje namirnice da kupim?" upitao sam ju ustajajući s kauča.

„ Ponašamo se kao bračni par. Ti biraj! Ja sam kuharica danas." Da je samo znala kako mi se ta ideja o bračnom paru svidjela. Bili bi najsretniji par na svijetu. Eh, to nije moguće, zbog više razloga.

„ U redu, idem sad." Rekao sam te izašao.

** Manuela'pov**

Uhvatila sam ga za ruke, no on je mene povukao te sam mu sjela u krilo. Noge su mi se odsjekle. Nisam mogla disati te sam samo ostala sjediti. Gledao me je onim svojim očima, kao da mi može vidjeti dušu. Gledao me je tako nježno. Približio mi se te me poljubio. Bila sam iznenađena, no ipak sam ja prva njega poljubila. Osjetila sam neku toplinu oko srce te sam uzvratila poljubac. Bilo je to nešto posebno. Kao da sam napokon pronašla nešto što sam davno izgubila. Mogla sam se kladiti da je ovo ono pravo. Da je ovo ljubav koju su opjevali svi oni pjesnici i pisci. Nema riječi kojim bi to mogla opisati, opisati neke osjećaje koji su tako posebni. Polako sam ostajala bez daha, ali nisam htjela da prestane. Samo želim da ovaj san zauvijek traje. Možda i hoće. Možda se i on ovako osjeća. Nema šanse da ga što pitam, on je muško, on mora preuzeti glavnu riječ. Odmaknuli smo se, te sam došla sebi. Koljena su mi klecala, želudac okretao kao na vrtuljku,a srce je lupalo kao ludo. Morala sam nešto napraviti. Sjetila sam se ručka te otišla do hladnjaka. Prazno. Poslala sam ga u trgovinu. Čim je otišao, počela sam tiho vrištati. Bila sam sretna, kao da se jučer nikad nije dogodilo. Sjela sam na kauč, proživljavajući onaj trenutak iznova i iznova. Morala sam se malo smiriti. Vrati se jako brzo. Za ručak imamo piletinu i rižu. Uh to bar nije teško skuhati.

„ Imaš ti kakvog iskustva s kuhanjem?" upitao me je sumnjičavo. Meni je na pamet odmah palo onaj dan kad sam pokušala skuhati špagete.

„ Paa... Može se reći, otprilike." Rekla sam nesigurno.

„ Znači, nemaš." Rekao je te mi namignuo.

„ Što je to trebalo značiti?" upitala sam ga zbunjeno.

„ Prepusti sve majstoru." Rekao je te se udario u prse.

„ Dobro, majstore. Spremi ručak, a ja ću neki kolač." Rekla sam te otišla po mobitel. Odlučila sam naći neki recept.

„ Znaći ne znaš kuhati, a peći kolače znaš. Baš si posebna." Rekao je podrugljivo.

„ Ma ne znam ni ja to, ali pokušat ću. I jesam, jako." Rekla sam te ga opalila po ruci.

„ Uh, opasnost na vidiku. Samo mi nemoj kuću zapaliti." Rekao je te mi uzvratio udarac.

„ Tko je vidio udarati djevojku." Rekla sam mu e ga ponovo udarila.

„ Pa tko je vidio da cura udara momka." Rekao je on te me pogledao.

„ Eto ja sam." Odgovorila sam te ga ponovo udarila.

„ Ti mene udariš, ja tebe poljubim. Može tako?" upitao me je te me podigao u naručje i poljubio.

„ Spusti me!" rekla sam mu te ga ponovo udarila. Na to me je on ponovo poljubio. Sve mi se činilo tako prirodno, svaki njegov poljubac. Zato sam ga nastavila udarati, a on mene ljubiti. Mojoj sreći nije bilo kraja. Iako sam bila svjesna da ovako neće biti dugo. Moj život je trenutno pun laži, te kad se saznaju bit će promjena. Zato sam odlučila uživati dok traje. Bar ću imati lijepe uspomene.„ Hajde, ručak se neće sam skuhati." Rekao je te me spustio.