Anđele, vrati se

U bolnici

Na brzinu smo se spremili te se uputili na naše uobičajno mjesto. Tamo je sad bilo mnogo više ljudi ne go na početku. Ugledala sam Rose, Harrya, Ryana i mog tatu. Jedno lice me iznenadilo, Mark. Malo sam se zbunila. Julio je vodio naš susret kao i obično. Molili smo za moju mamu to me je malo smirilo i pomoglo mi.

„Bože, molim te da pomognem mami. Jako ju volim i ne želim da umre ljuta na mene. Ponekad mi se čini da stvarno osjećam Tvoju prisutnost i Ti si mi, uz Tonya, glavni oslonac. Molim te da mi budeš na usluzi sutra, da budem u mogućnosti pomoći mami." Molila sam u sebi. Nakon molitve, razgovora te tješenja prišao mi je Mark.

„Jako me pogodilo ono što si mi rekla. U nekim dijelovima si imala pravo. Nešto me kopkalo, nije mi dalo mira. Govorila si o ljubavi, odakle ti uopće znaš što je to? Imaš, koliko 17 godina? I odakle ti sve one mudre riječi? Zanimalo me te sam preko Harrya saznao za ovako okupljanja te sam odlučio doći. Ne vidim neku logiku, ali ima nešto. Ima nešto što se protivi današnjem svijetu, samo to mogu reći." Rekao je.

„Drago mi je da vas je pogodilo. Znam o ljubavi mnogo više nego vi. Kako ste upoznali Harryevu majku? Namješten brak?" upitala sam ga.

„Da, namješten brak. I volio sam ju. Znam ja što je ljubav."

„Oprostite, ali to nije ljubav. Ljubav je kada se ti prepustiš nekom zbog onog što je, kada vidiš sve njegove strane, sve njegove mane, a idalje ga voliš. Ljubav je kada nekog postupno upoznaješ, kada vidiš dijelove sebe u njemu, kada ti nije važno što će ljudi pomisliti kada tu osobu iznenada poljubiš, zagrliš. To što ste vi osjećali bila je navika, zahvalnost. Kad ste ju poljubili jer ste imali nagon za to, onako spontano?" govorila sam a njegove oči su se samo širile, nevjerica.

„Kako misliš nagon? Pa ljubili smo se, sasvim normalno."

„Sad vidite o čemu govorim. To je navika, neki osjećaj dužnosti, jer su vam tako rekli." Rekla sam mu te me Tony zovnuo.

„Ljubavi, idemo." Viknuo je.

„Oprostite, moram ići. Samo jedno pitanje." Rekla sam, a on je kimnuo glavom.

„Odgađate vjenčanje?" upitala sam ga, on je očito pretpostavljao da ću to pitati.

„Ne još. Htio bih s tobom još jednom pričati. Imaš nešto, neku iskru u glasu, očima. Kad još jednom popričamo donijet ću konačnu odluku." Rekao je te otišao. Kako je težak taj čovjek, nije mi jasan. Vratili smo se kući.

„Sad na spavanje. Ujutro moraš biti odmorna." Rekao je te me potjerao u sobu. Imala sam čudan san. Sve je bilo bijelo, samo se glas čuo.

„Uz tebe sam. Tvoja mama će ozdraviti, ti ćeš joj biti spas. Budi strpljiva s njom."

Probudila sam se sva zadihana. To je samo san. Do jutra nisam oka sklopila. Ujutro sam obavila higijenu i ispratila Tonya na posao. Spremila sam se te čekala tatu ispred zgrade. Bio je točan. Odavno nisam bila nasamo s njim. Jako je ostario i propao. Nešto malo smo pričali do bolnice.

„Ubrzo ti je rođendan. Imaš neku posebnu želju?" upitao je dok smo šetali prema bolnici. To je bila jedna ogromna bijela zgrada. Ovo je bilo, ja mislim, prvi ili drugi put da sam išla tu. Nije mi se sviđala sva ta bjelina, podsjeća me na smrt. Niti miris ne volim, niti sve te bolesne ljude. Srce mi se para kada vidim sve te ljude koji pate, a ja im ne mogu pomoći. Ali opet, svako od nas mora nositi svoj križ i prihvatiti svoju patnju.

„Dobar dan. Ja sam doktor Rodriguez." Predstavio se ljepuškasti liječnik. Tamna crna kosa, lijepo tijelo, a još ljepše lice. Njegovo lice i glas ulijevali su mi neku nadu.

„Dobar dan. Ja sam Manuela, Evina kći." Rekla sam te se rukovala s njim.

„U redu. Pođi sa mnom. A vi gospodine Vincent, slobodno pričekate u čekaonici. Vratiti ću vam ju nakon 2 sata." Rekao je te mi rukom pokazao sobu.

„Tu pričekaj sestru. Ona će ti donijeti posebnu bolničku haljinu i objasniti će ti proceduru. Ja se brzo vratim." Rekao je te me ostavio samu. Ubrzo je došla medicinska sestra te mi donijela bijelu haljinu. Objasnila mi je sve te sam ostala čekati. Ovdje i nije tako strašno, svi su ljubazni. Ubrzo je došao doktor.

„Spremna?" upitao je te se nasmiješio.

„Koliko mogu biti." Rekla sam te uzvratila osmijeh. Ovo je bilo čudno, u ovoj bolnici kao da ne vlada današnja politika. Ljudi su ljubazni, nasmiješeni. Legala sam na neki krevet te su pretrage započele. Izvadili su mi krv te još mnoštvo pretraga. Izboli su me iglama, uopće nije bilo ugodno. Ubrzo smo završili.

„Bila si super. Sutra ćemo saznati sve." Rekao je.

„Uf, poludjet ću do sutra." Rekla sam. Na to mi je zazvonio mobitel. Tony. Nasmijala sam se te javila.

„Hej, ljubavi. Sve je dobro prošlo, ne brini. Ljudi su ovdje tako ljubazni. Kad se vraćaš kući?" On je odgovorio da će danas kasniti te da se vidimo na večer.

„To ti je dečko? Već živite skupa?" upitao je doktor. Malo mi se činio prezainteresiran.

„Ne, to mi je muž. I naravno da živimo skupa." Rekla sam te vidjela neko razočaranje u njegovim očima. Valjda sam mu se svidjela.

„Pa koliko godina imaš?"

„Sad ću napuniti 17. Znam da ćete reći da je prerano, ali nije. Mi imamo neku posebnu povezanost i ljubav i vezu. Nešto neopisivo."

„Ja nisam nitko da ti sudim, samo sam malo iznenađen. On je stvarno sretnik."

„Mnogi su mu to rekli iako ja ne znam zbog čega. Ja stvarno nisam posebna. Nego, mojoj mami ni riječ."

„Posebna si iako to ne vidiš. U tom je tvoja ljepota. U redu, sve sam već riješio s tvojim tatom." Rekao je te otvorio vrata. Ušli smo u čekaonicu. Tamo sam ugledala zabrinutog tatu.

„Sve je u redu. Sutra vam javim rezultate, a mi se vidimo sutra na pregledu." Rekao je te se rukovao s tatom. Mi smo se polako udaljili od doktora koji je ostao stajati u čekaonici gledajući za nama. Nismo ništa pričali do restorana. Tata je inzistirao da me odvede na ručak. Pričali smo o budućnosti, o meni i Tonyu, mami. Nedostajalo mi je druženje s tatom. Predvečer sam se vratila kuću, no Tony još nije došao. Nazvala sam Rose te joj ispričala sve vezano za pregled te razgovor s Markom. Ona je rekla da je pričala s njim te da će sigurno otkazati vjenčanje ako još jednom razgovaram s njim. Bila sam prilično iscrpljena te sam već oko 8 sati zaspala. Nisam čula Tonya ni kad je došao kući niti kad je ujutro otišao na posao. Probudila sam se oko 9 sati te odmah provjerila mobitel. Nije bilo ni poruke ni poziva. Malo sam se razočarala. Otišla sam do kupaonice i tad sam čula poznatu melodiju mog mobitela.

„Dobro jutro, jesam li dobio Manuelu?" upitao je muški glas s druge strane.

„Da, ja sam. Vi ste doktor Rodriguez?"

„Da. Imam odlične vijesti."

„Podudaram se?" upitala sam uzbuđeno.

„ Da, savršeni ste donator." Rekao je na što sam ja počela vrištati.

„Smirite se. Iako s podudarate, ne mora značiti da će njezino tijelo prihvatiti vaše stanice." Rekao je doktor službenik glasom.

„Znam, objasnili ste mi." Odgovorila sam.

„U redu. Moram nazvati vašeg oca te dogovoriti termin."

„Doviđenja." Rekla sam te poklopila. Počela sam skakati i vrištati po kući. Odmah sam nazvala Tonya. Rekao je da će doći ranije kući. Potom sam nazvala i Rose. Bila sam presretna.

**Tony's pov**

Manuela je jučer bila na pregledu. Bio sam jako prestrašen da neće odgovarati. Za tri dana joj je rođendan te joj spremam iznenađenje. Jučer sam obavljao neke pripreme, sve mora biti savršeno. Kad sam se vratio kući ,ona je već spavala. Promatrao sam ju dok spava, bila je najljepše stvorenje koje sam ikad vidio. Zadnjih par dana bila je jako nemirna, no u snu je tako spokojna. Ujutro ju nisam htio buditi. Za par dana joj je matura, no mislim da joj je to sad najmanja briga. Može polagati i druge godine. Taman sam bio na užini kad me nazvala sva sretna. Može pomoći mami. To je bila super vijest. Sad ćemo i rođendan moći u miru provesti. Rose joj je mislila prirediti zabavu, no ja sam rekao da je bolje da ne.

A/N: kao što sam i obećala nastavak je stigao ranije... nadam se da vam se sviđa i rado bih čula što mislite :)