"Igra života"

42. deo

- Stvarno ne razumem takve devojke. Zar treba pred bilo kim da se stidim da jedem?
-Ni ja ih ne razumem.
-Ja inače mnogo volim da jedem i često ćeš me viđati da ovako halapljivo jedem. Ne želim da glumim neku finoću za stolom, a prosto nisam takva. Ne želim da budem nešto što nisam.
- To mi se i sviđa kod tebe.
-Šta to?
-Što si od samog početka ona prava ti. *Gledala sam u njega i odjednom sam prestala da žvaćem. Da li to znači da se ja njemu sviđam? Gledala sam u njega nekako zbunjeno i nisam treptala.
-Gde si nestala, Daphnie?
-Ma... zamislila sam se nešto. *Nastavila sam da jedem.
-Aa te devojke što si ih pomenuo...
- Šta s njima?
-Koliko si ih imao?
- Dve devojke sam imao do sad. Do srednje škole sam bio "ledeni princ", a onda sam počeo da se ponašam drugačije.
- Drugačije kao da... piješ, menjaš devojke svako veče i tako to?
-Pio jesam, a što se tiče devojaka to ne. *Ne znam zašto, ali kada je rekao ovo za devojke kao da mi je laknulo.
-A te dve devojke... kakve su bile?
-Obične, ništa posebno. Bile su devojke koje bi mogle da ti zadovolje samo telo, a ja ne tražim to.
-A šta ti tražiš?
- Devojku koja bi mi zadovoljila dušu. Tražim nekoga kao što si ti. *Imam osećaj da sam crvena kao paprika. Williame, kako ti ovo uspeva? Moram hitno da promenim temu. Ako nastavi ovako, provaliće da sam sva crvena.
-A tvoji roditelji?
-O njima sam ti... *Nekо ga prekine na pola rečenice. Bilo je to obezbeđenje, koje nas je prošli put izbacilo.
- Opet vi? Opet ste došli da pravite nered?
-Ne, kao što vidite jedemo i pristojno razgovoramo.
-Da, tako ste i prošli put, pa ste napravili haos. *Počela sam da se smejem, što je i Williamu izmamilo osmeh na lice.
-Zamolio bih vas da izađete.
- Slušajte, stvarno ništa nismo... *Prekinula sam ga u sred rasprave sa obezbeđenjem.
-Williame, u redu je. Idemo odavde. *William skrene pogled s njega na mene i potvrdno klimne glavom. Ustanemo sa stola, uzmem svoj ranac, te polako izađosmo iz meka.