"Igra života"

29. deo

Naslonila sam glavu na vrata, a na licu sam imala veliki osmeh. Da li je to mene William stvarno poljubio? Razmišljajući o tome, ugrizla sam se za usnu. Ne, Daphnie! Ne razmišljaj o tome! Treba da si besna jer je to uradio! Nas dvoje smo samo prijatelji! Mada, sad nismo ni to. Nakon ovoga što je uradio. Vratila sam se u realnost, te otvorila vrata od učionice. Ušla sam unutra i zatvorila vrata za sobom.
- Daphnie, je l' William ispred?
-Da, da, telefonira.
-U redu. *Moj razgovor sa profesorkom prekine William koji je ušao u učionicu.
-I... evo ga.
-Je l' sve u redu, Williame?
-Da, sve je u redu.
-U redu, sedite oboje na mesto. *William i ja klimnemo glavom, te svako sedne na svoje mesto. Imala sam ozbiljan izraz lica, sve dok nisam sela na svoje mesto pored Ronnie.
-I? Šta je bilo? *Govorila je kroz šapat. Pogledala sam u nju, te u tom trenutku na licu mi se nađe osmeh.
-Ma... ništa
- Znači bilo je nešto. Pričaj.
-Pa... prvo smo se pomirili. Zagrlio me je, pa smo onda krenuli nazad ka učionici. Onda smo tu počeli da se prepiremo oko nečega i onda me je on ućutkao tako što... *Ronnie me prekine na pola rečenice.
-Poljubio te je?
-Da. *Ronnie me je gledala sa osmehom na licu. Delovala je kao da će svakog trenutka početi da vrišti.
-Ali onda...
-Onda?
-Onda sam mu ja lupila šamar jer je to uradio i otišla.
-Lupila mu šamar, a pogledaj kako je srećna.
-Nisam srećna, nije to trebao da uradi. Taman smo se pomirili i on napravi takvu glupost. Pokvario je sve.
-Daphnie, nemoj da me lažeš. Kad bi videla kako ti oči cakle, shvatila bi zašto mislim da lažeš. *Samo sam se nasmejala, a onda se okrenula ka tabli i počela da prepisujem ono što je profesorka pisala na tabli. Prepisivala sam "mehanički", nisam uopšte razmišljala o tome šta prepisujem. Razmišljala sam o Williamu.
...
Konačno kraj ovog dana. Zvonilo je za kraj poslednjeg časa. Ronnie i ja smo izašle iz škole i uputile se ka našim kućama. Na raskrsnici smo se rastale, a zatim svaka krenula svojim putem. Vrlo brzo sam stigla kući. Odmah na ulazu sam mogla osetiti lep miris koji je dopirao iz kuhinje. Tata sprema večeru. Spustila sam ranac na pod, a onda nečujno ušla u kuhinju. Zagrlila sam tatu s leđa.
-Hej, kad si stigla?
-Upravo sad.
-Taman na vreme. Zovi Mikea, na spratu je. *Potvrdno klimnem glavom, a onda odem do stepenica.
-Mike! Večera je spremna!
- Evo! *kaže, te dotrči do stepenica. Seli smo za sto, te svako sipa u svoj tanjir koliko hoće.
-Nego, Daphnie...
-A? *kažem, te skrenem pogled sa tanjira na njega.
-Ko je onaj dečko što te je čekao danas ispred škole? *Tata pogleda upitno u njega, a zatim u mene.
-Imaš dečka i to si sakrila od nas?
-Ma koji dečko? Nije mi to dečko, nego drug iz odjeljenja. Nov je, juče je došao. Verovatno je čekao bilo koga zbog toga, pa sam ja prva naišla.
-Pa ne bih rekao da je čekao bilo koga.
-Kako to?
-Njegov pogled... govorio je kao da čeka baš tebe.
-Nemam ja ništa sa njim, niti želim da imam.
-Ako ti se sviđa taj dečko...
-Ne sviđa mi se.
-Ako ti se sviđa, znaš da nam možeš sve reći.
-Kako se zove taj dečko?
-William.