"Igra života"

7. deo

Daphnie POV: Sedela sam pored Ronnie i pričala joj sve u vezi Williama. Pažljivo me je slušala sve vreme i nije skidala osmeh s lica. Pogledom sam pokušavala da ubijem taj osmeh zato što sam i sama svesna zašto se tako smeje. Međutim, pravila sam se da ne znam.
-Što mi se tako smeškaš, Ronnie?
-Daphnie, Daphnie, Daphnie! Našla si dečka.
-Jesi li ti, devojko, poludela? Kakvog dečka? Ne želim ništa s njim! Apsolutno ništa.
-Jesi li sigurna?
-Da, sigurna sam! Ne bih ga ni laserom pipnula.
-Mhm, sigurno! -Pričala je sarkastično.
-Ronnie... -kažem kroz zube.
-Daphnie, dobro znaš da preda mnom ne možeš sakriti svoje emocije. Čak ni one koje su najdublje zakopane u tvom srcu.
-A koje ja to emocije imam zakopane u svom srcu?
-Da ti se sviđa novi učenik, William.
-Da, kako da ne. Pre bih se u žabu zaljubila, nego u tu bezosećajnu skotinu.
-Ja mislim da on zapravo nije bezosećajan. Deluje mi kao da se samo tako predstavlja i da zapravo ne mrzi ceo svet.
-Stvarno misliš da ono srce nije od leda?
-Ne mislim, nego imam takav neki osećaj. I taj osećaj mi govori da, ako taj led uopšte postoji, da ćeš ti biti ta koja će taj led otopiti.
-Ronnie, kako ne shvataš? Ne želim da otapam nikakav led, naročito ne njegov! Ne želim ništa s njim.- Nervozno okrenem glavu na suprotnu stranu od nje, a onda mi je pao mrak na oči. Malo je reći da sam zažalila što sam okrenula glavu. Na vratima od učionice stajao je William. Okrenem glavu nazad ka Ronnie dok ne provali da sam ga primetila. Drmnem Ronnie koja je u tom trenutku gledala u telefon.
-Ronnie... -kažem tiho.
-Pogledaj ko je na vratima.
-Nema nikog na vratima, ali ima neko ko dolazi ka nama. Mi o vuku, vuk na vrata.
-Nije valjda da ide ka nama?
- Sve je bliže i bliže. -U tom trenutku, mogla sam osetiti nečije prisustvo iza mene. Međutim, ovo mi je bilo neko negativno prisustvo. Duboko sam udahnula, a zatim se okrenula ka njemu. To stvarno jeste bio William.
-Šta sad hoćeš?
-Zar ti nije dosta drskosti? Samo sam te hteo pitati... -Zastao je i počeo da razgleda unaokolo.
-Gde mogu sesti? Koje je mesto slobodno?
-Bilo gde samo što dalje od mene. U redu?
-U redu, može. To mi i više nego odgovara.
-Izgleda da se u nečemu slažete.
-Ronnie, začepi. -kažem kroz zube, a zatim se opet okrenem ka Williamu.
-Možeš li sad da odeš u najdalju klupu od mene i da se praviš kao da ne postojim?
-Još pitaš! Ništa lakše. -kaže, a zatim ode u klupu na drugom kraju učionice.
-Zašto si to uradila?
-Šta sam uradila?
-Umesto da ga staviš negde što bliže tebi, ti ga teraš dalje od sebe.
-Zašto bih to uradila? Ne želim ga blizu sebe.
-Ista su osećanja i sa moje strane! -Dobaci dok je spuštao ranac na svoju klupu.
-Vidiš? Zašto bismo mučili sami sebe kad se ne želimo u blizini?
- Je l' ti to pričaš u množini?
-Pa... Znaš na šta mislim, Ronnie.
-Znaš šta ja mislim?
-Verovatno neku glupost.
-Mislim da iskorišćava svaku priliku da bude blizu tebe i da pričate. Ako ćemo realno, mogao je i sam da sedne u najdalju klupu od tebe i da te ignoriše, ali je on ipak došao do tebe.
-Ronnie, ne lupaj gluposti.
-On želi da bude blizu tebe, ali ga ti teraš dalje od sebe.
-Vidiš da izgleda skroz ravnodušno u vezi toga?
-Daphnie, on izgleda ravnodušno u vezi svega. On zapravo samo tako izgleda, mislim da poseduje i on nežnu i ranjivu stranu ispod tog oklopa.
-Sve što on poseduje ispod tog oklopa je bezobrazluk!