"Igra života"

27. deo

-U redu, neću te dirati.
-I bolje bi ti bilo.
-Šta će biti u suprotnom?
-Williame, upozoravam te. Prelaziš u opasnu zonu!
- U opasnu zonu?
-Da! Ubiću te, rastaviti na delove, a onda baciti lešinarima da te pojedu!
- Znaš li ti nešto drugo osim da pretiš?
-Pa to mi ide najbolje.
-A šta je sa onom nežnom stranom?
-Nemam ja nežnu stranu.
-Imaš. Samo je ne pokazuješ. A ja bih jako voleo da vidim i tu tvoju stranu.
-Nećeš je videti.
-Dobro, reci mi je l' smo sad okej?
-Jesmo. *William je odjednom stao i okrenuo se ka meni. Raširio je ruke kao da želi da me zagrli.
- Prijatelji? *Dugo sam ćutala i samo ga gledala.
- Prijatelji. *kažem, te mu priđem, a on me zagrli. Izgleda da sam ga stvarno nepotrebno mrzela. Zbog velike razlike u visini, glava mi je bila na njegovim grudima. Čula sam njegovo srce koje je kucalo toliko jako. Kao da iz grudi hoće napolje. Međutim, nisam htela da kvarim ovaj trenutak. Posle par sekudni, William je krenuo nešto da priča.
-Znam ja, Daphnie, da bi ti sad mene grlila ceo dan, ali nemamo vremena. Moramo se vratiti na čas, a meni je profesorka dala samo pet minuta da obavim telefonski razgovor.
-Kakav telefonski razgovor?
-Stvarno nisam pogrešio kad sam rekao da su glupa.
-Williame, ne zezaj me, nego reci.
-Rekao sam da me majka zove, pa mi je dala pet minuta da izađem da joj se javim.
-Aaa, u redu. *kažem, te ga pustim iz zagrljaja. Krenuli smo hodnikom nazad ka učionici. Iz nekog razloga, nisam smela da ga pogledam. Okretala sam glavu dalje od njega. Imala sam osećaj da ću početi da gorim ako ga pogledam i da će i meni srce krenuti da lupa onako jako kao njemu malo pre.
William POV: Bio sam presrećan što mi je Daphnie dala priliku. Na licu sam imao veliki osmeh. Potrudiću se da više nikad ne pomisli da sam kreten. Pogledao sam u nju, a zatim video da sve vreme okreće glavu dalje od mene. Kao da se plaši da me pogleda nakon onog zagrljaja.
- Daphnie? *Namerno sam je zvao kako bi me pogledala.
-A? *kaže, ne okrećući glavu ka meni.
-Mogu li nešto da te pitam?
-Pitaj.