"Igra života"

102. deo

Uplakana, izašla sam iz sobe u kojoj je ležao William. Gledajući u jednu tačku polako sam išla ka ostalima. Zašto je ovo baš nama moralo da se desi? William mora biti dobro! Prosto mora! Ako se njemu nešto desi, ja... ja... ne, neću ni da pomišljam na to! William će biti dobro i probudiće se iz kome. Jak je on. Šta je sve preživeo, uspeće i ovu najvažniju bitku za život da dobije. Znam da hoće. Verujem u njega. I dajem mu vremena koliko god da mu treba. Čekaću ga koliko god. Dolaziću mu u posetu svaki dan i pružati mu maksimalnu ljubav i podršku. U susret mi je išao tata. Kada me je video, potrčao je ka meni.
-Daphnie, jesi li dobro?
-Kako mogu biti dobro, tata? William tamo leži u komi, bori se za život, a ja mu ne mogu pomoći.
- Kako ne možeš? Verujem da je njemu dovoljno samo da si pored njega, da mu pružaš ljubav i podršku. Možda mu mozak ne funkcioniše, ali on srcem može osetiti da si ti tu.
-Tata, William... moždana smrt... *Jecala sam i zastajkivala dok sam pričala. U takvom sam stanju da ne mogu normalno ni sastaviti rečenicu, a usta je ne mogu sama sastaviti. Tata me je uhvatio rukama za ramena.
- Daphnie, završila si medicinsku. Svesna si svega i sama. William ima šanse da se probudi i probudiće se. Uz pomoć tvoje ljubavi. Poznajem tvoje srce bolje nego iko. Znam da je ono puno ljubavi, nežnosti i topline. Tu nema mesta ni za šta loše.
-Tata, želim da znam sve u vezi ovoga. Želim da znam celu istinu. Možeš li mi je reći.
-Reći ćemo ti mi. *Okrenem se,a iza leđa ugledam Mikea i Ronnie. Ronnie je došla do mene i zagrlila me.
- Hajde sada da idemo kući.
- Želim da znam istinu!
-Daphnie, ispričaćemo ti Ronnie i ja sve kod kuće. *Koliko god sam želela da što pre saznam istinu, morala sam ih poslušati. Potvrdno klimnem glavom, a tata mi obriše suze.
-Idemo?
-Idemo.