"Igra života"

41. deo

Pol POV: Izlazim iz škole zajedno sa Ronnie.
-Daphnie i William su baš slatki, zar ne?
-Jesu. Držim im palčeve da uspe. *To je sve što sam mogao da joj kažem. Kad bi samo znala šta je sve pričao o Daphnie na času. Nikad nisam video da neko tako lepo priča o nekoj devojci. I ja sam se sam iznenadio kad sam čuo da to izlazi iz njegovih usta. Mogao sam da joj kažem, ali nisam hteo. Ne želim da izneverim prijatelja. William možda nije naglasio da to nikome ne govorim, ali nislim da se to podrazumeva. Ronnie je samo odjednom prestala da hoda.
-Kriješ li ti nešto?
-Ne, ništa ne krijem.
-A šta je s tobom?
- Šta sa mnom?
- Ima li neka devojka kod tebe?
- Ronnie, postavljaš glupa pitanja. *kažem kroz osmeh.
-:Ako ti se sviđa neka, kaži. Možda možemo i tu nešto da sredimo. Mogu da ti pomognem, pa znamo se četiri godine.
-Iskreno, trenutno najviše razmišljam o fakultetu.
-Znači... izgleda da ćemo nas dvoje držati sveće Daphnie i Williamu. *Počeo sam da se smejem. Moj smeh neko prekine.
-A možete i sami sebi da držite sveće. *To je bio William, koji je upravo prošao sa Daphnie. Ponovo sam se nasmejao.
-Pazite šta radite, golupčići!
-Ronnie, prekini! *kaže dok su ona i William izlazili kroz kapiju. Ronnie se okrenula ka meni. Bila je presrećna zbog njih i izgledala je kao da će svakog časa krenuti da vrišti od sreće. Nastavili smo da idemo sve do stanice.
Daphnie POV: William spusti tacnu sa hranom na sto, te sedne na stolicu preko puta mene.
- Šta misliš, hoće li nas obezbeđenje prepoznati?
-Nadam se da neće. Bar ne dok ne pojedemo ovo. *Nasmejala sam se, a zatim uzela svoj hamburger u ruke i krenula da jedem. Krenula sam halapljivo da jedem, ko da nisam jela deset dana, a William se nasmejao.
-Šta se smeješ kao konj? Je l' te možda konj ugrizao kad si bio beba? *William je počeo da se smeje.
-Zanimljivo mi je to kako tako halapljivo jedeš preda mnom.
-Zašto ne bih jela pred tobom?
-Dok sam živeo na Floridi, svaka devojka s kojom bih izašao bilo bi je sramota da jede preda mnom.